Page 117 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Prebijanja se prorediåe i postadoåe ponajviåe pretnja, uças u koji su ga
svakog trenutka mogli vratiti kad njegovi odgovori nisu zadovoljavali. Sad ga viåe
nisu ispitivali grubijani u crnoj uniformi nego partijski intelektualci, omaleni
okrugli ljudi hitrih pokreta i bljeåtavih naoĆara, koji su ga obraćivali na smenu po
deset ili dvadeset Ćasova uzastopce. Ti drugi islednici uvek su udeåavali da on
stalno trpi kakav slabiji bol, ali njegov bol im nije bio glavni oslonac. Udarali su mu
åamare, vukli ga za uåi, primoravlai ga da stoji na jednoj nozi, nisu mu dopuåtali da
mokri, upravljali mu bljeåtave sijalice u oĆi dok mu ne bi poåle suze; no cilj svega
toga je bio da ga ponize i uniåte mu sposobnost prepiranja i rasućivanja. Njihovo
pravo oruçje bilo je stalno sasluåavanje koje se protezalo sat za satom; saplitali su
ga, pripremali mu zamke, izvrtali sve åto bi rekao, ubećivali ga u svakom trenutku
da laçe i protivreĆi samom sebi dok na kraju ne bi poĆeo plakati, od stida isto
koliko i od nervnog umora. Ponekad bi tokom jedne seanse zaplakao po pet - åest
puta. NajĆHåĄe su se izdirali na njega, vrećajuĄi ga i preteĄi, kad god bi oklevao da
odgovori na neko pitanje, da Ąe ga ponovo baciti straçarima; no ponekad bi
iznenada promenili ton, zvali ga drugom, zaklinjali ga u ime englsoca i Velikog
Brata, i pitali tuçnim glasom da li joå uvek nema u srcu dovoljno odanosti Partiji da
bi poçeleo da popravi greåke koje je poĆinio. Posle sasluåavanja, kad su mu çivci
bili iscepkani, Ćak je i to zaklinjanje bilo dovoljno da ga natera u razjadan plaĆ. Na
kraju su ga uporni glasovi slomili potpunije nego straçarske pesnice i Ćizme. Sveo se
samo na usta koja su govorila, i ruka koja je potpisivala, sve åto se od njega
traçilo. Jedina mu je briga bila da otkrije åta se od njega traçi da prizna, a zatim
da to hitro prizna, pre nego åto ga ponovo poĆnu zastraåivati. Priznao je da je ubio
ugledne Ćlanove Partije, rasturao subverzivne pamflete, proneveravao druåtveni
novac, prodavao vojne tajne, vråio sabotaçu svake vrste. Priznao je da je joå od
1968. godine bio istazijski åpijun. Priznao je da veruje u boga, da oboçava
kapitalizam i da je seksualno nenormalan. Priznao je da je ubio svoju çenu iako je
znao, iako su i njegovi islednici morali znati, da mu je çena çiva. Priznao je da je
godinama u liĆnom dodiru s Goldåtajnom i da je bio Ćlan ilegalne organizacije u
kojoj su se nalazili skoro svi ljudi koje je poznavao. Priznati sve i okriviti svakog
bilo je lakåe. Osim toga, u celoj stvari je i bilo neke istine. Bilo je istina da je on
neprijatelj Partije, a u oĆima Partije nje bilo razlike izmeću misli i dela.

Bilo je i drugaĆijih seĄanja, koja su mu u svesti stajala nepovezana, kao
slike okruçene sa svih strana crnilom.
Nalazio se u Ąeliji koja je bila ili mraĆna ili osvetljena, jer nije video niåta
do neĆije oĆi. Negde u blizini, sporo i ravnomerno, tiktakao je neki instrument. OĆi
su postajale sve veĄe i sjajnije. On najednom uzlete s mesta gde je sedeo, zaroni u
te oĆi i nestade ga.

Bio je privezan za stolicu okruçenu brojĆanicima, pod sijalicama
zaslepljujuĄeg sjaja. Neki Ćovek u belom mantilu posmatrao je brojĆanike. Spolja
se zaĆu bat teåkih Ćizama. Vrata se otvoriåe s treskom. Umaråira oficir voåtana lica,
za kojim su uåla dva straçara.
"Soba sto jedan", reĆe oficir.

ąovek u belom mantilu se ne okrete. Nije gledao ni Vinstona; posmatroa je
samo brojĆanike.
Kotrljao se niz ogroman hodnik, kilometar åirok, pun veliĆanstvene, zlatne
svetlosti, smejuĄi se na sav glas i izvikujuĄi priznanja iz punog grla. Priznavao je
sve, Ćak i ono åto je uspeo da zadrçi pod muĆenjima. PriĆao je istoriju svog çivota
publici kojoj je ona veĄ bila poznata. S njim su bili straçari, oni drugi islednici,
ljudi u belim mantilima. O'Brajen, Dçulija, ąerington; svi su se zajedno kotrljali niz
hodnik i smejali se na sav glas. Neåto strahobno åto je leçalo u buduĄnosti bilo je

117/151