Page 118 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

nekako preskoĆeno te se nije desilo. Sve je bilo u redu, bola viåe nije bilo,
poslednji detalj njegovog çivota bio je otkriven, shvaĄen, oproåten.

Bio je poåao da ustane s kreveta od dasaka, upola siguran da je Ćuo
O'Brajenov glas. Tokom svih sasluåanja, mada ga nikad nije video, Vinston je imao
utisak da je O'Brajen pored njega, iza same ivice vidnog polja. O'Brajen je bio taj
koji je upravljao svime. On je bio taj koji je pujdao straçare na njega i koji ih je
spreĆio da ga ubiju. On je bio taj koji je odluĆivao kad Ąe Vinston urlikati od bola,
kad Ąe se odmoriti, kad Ąe mu dati da jede, kad Ąe spavati, kad Ąe mu se u ruku
pumpati droge. On je bio taj koji je postavljao pitanja i predlagao odgovore. On je
bio muĆitelj, on je bio zaåtitnik, on je bio inkvizitor, on je bio neprijatelj. A
jednom - Vinston nije bio siguran da li je to bilo u snu pod dejstvom droge, ili u
normalnom snu, ili Ćak u nekom trenutku jave - jednom mu je u uvo zaåaputao neki
glas: "Ne brini, Vinstone; ja bdim nad tobom. Sedam godina sam te posmatrao. Sad
je doåao trenutak preokreta. SpaåĄu te, uĆiniĄu te savråenim." Nije bio siguran da li
je glas bio O'Brajenov; no to je bio isti onaj glas koji mu je rekao 'SreåĄemo se
tamo gde nema mraka', u onom drugom snu, pre sedam godina.
Nije se seĄao da se sasluåanje zavråilo. Bio je naiåao intermeco tame, a
zatim se Ąelija, ili soba, u kojoj je sada bio poĆela polako uobliĆavati oko njega.
Leçao je skoro sasvim ravno na lećima; nije se mogao micati. Svi kljuĆni delovi tela
bili su mu vezani. ąak je i potiljak bio na neki naĆin stegnut. O'Brajen ga je
posmatrao odozgo, ozbiljno i pomalo tuçno. Vićeno odozdo, lice mu je izgledalo
grubo u materiji i istroåeno, s kesicama pod oĆima i crtama umora od nosa do
brade. Bio je stariji no åto je Vinston mislio; mogao je imati Ćetrdeset pet-pedeset
godina. Jedna ruka mu je bila iznad nekog brojĆanika iz Ćijeg je gornjeg kraja virila
poluçica.

"Rekao sam ti", reĆe O'Brajen, "da Ąemo se, ako se opet sretnemo, sresti
ovde." "Da", reĆe Vinston.
Bez ikakvog upozorenja sem malog pokreta O'Brajenove ruke, talas bola mu
preplavi telo. Bol je uterivao strah u kosti jer mu se nije moglo odrediti poreklo;
Vinston je imao utisak da mu je nanesena smrtonosna povreda. Nije znao da li se to
stvarno deåava ili se samo takav utisak stvara elektriĆnim putem, ali oseĄao je da
mu neka sila krivi telo i polagano raskida zglobove. Iako mu je bol naterao znoj na
Ćelo, najgori je od svega bio strah da Ąe mu kiĆma za koji trenutak puĄi. On steçe
zube i poĆe tegobno disati na nos, pokuåavajuĄi da ostane nem åto duçe moçe.
"Ti se bojiå", reĆe O'Brajen posmatrajuĄi mu lice, "da Ąe se sledeĄeg
trenutka neåto prebiti. Posebno se plaåLå da Ąe to biti kiĆma. Pred oĆima imaå jasnu
sliku pråljenova kako prskaju i kiĆmene moçdine kako se cedi iz njih. Je li tako,
Vinstone?"
Vinston ne odgovori. O'Brajen vrati poluçicu u prvobitni poloçaj. Talas bola
se povuĆe skoro istom onom brzinom kojom je i naiåao.
"Ovo je bilo na Ćetrdeset", reĆe O'Brajen. "MoçHå videti da ovaj brojĆanik
ide do sto. Molim te da imaå u vidu, tokom celog naåeg razgovora, da je u mojoj
moĄi da ti nanesem bol u koje vreme hoĄu i do kog stepena hoĄu. Ako me budeå
lagao, ili pokuåavao da vrdaå na bilo koji naĆin, ili Ćak pao ispod svog uobiĆajenog
nivoa inteligencije, onog ĄHå trenutka kriknuti od bola. Je li ti to jasno?"
"Jeste", reĆe Vinston.
O'Brajen postade manje strog. On zamiåljeno popravi naoĆare i poće korak-
dva po Ąeliji. Kad je progovorio, glas mu je bio blag i strpljiv. Izgledao je kao
doktor, nastavnik, Ćak sveåtenik, kome je pre stalo da objasni nego da kaçnjava.
"Ja se oko tebe trudim, Vinstone," reĆe on, "jer ti vrediå truda. Ti savråeno dobro
znaå åta je s tobom. To znaå veĄ godinama, iako si se borio protiv tog saznanja. Ti

118/151