Page 116 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

jedan udarac moçe naneti toliki bol! Svetlo se raziće i on vide O'Brajena i straçara
kako ga posmatraju odozgo. Straçar se smejao njegovom uvijanju. U svakom
sluĆaju, na jedno pitanje je doåao odgovor. Nikad, ni zbog Ćega na svetu, ne moçe
Ćovek çeleti jaĆi bol. U pogledu bola moçe se çeleti samo jedno: da prestane. Na
svetu nema niĆeg goreg od fiziĆkog bola. Pred bolom nema heroja, nema heroja,
mislio je ponovo i ponovo dok se uvijao na podu, uzaludno se drçHĄi za
onesposobljenu levu ruku.

2.
Leçao je na neĆemu åto se Ćinilo kao poljski krevet, samo åto je bilo na
veĄoj visini od tla i åto je on bio privezan tako da se nije mogao micati. Na lice mu
je padalo svetlo koje se Ćinilo neuobiĆajeno jako. Uz njega je stajao O'Brajen i
paçljivo ga posmatrao. S druge strane stajao je Ćovek u belom mantilu koji je drçao
åpric za potkoçne injekcije.
ąak i poåto su mu se oĆi otvorile, bio je u stanju da samo postepeno
razaznaje svoju okolinu. Imao je utisak da je u ovu sobu izronio iz nekog sasvim
drugog sveta, nekog podvodnog sveta duboko ispod nje. Koliko se nalazio u tom
podvodnom svetu, nije znao. Od trenutka kad su ga uhapsili nije video ni tame ni
dnevne svetlosti. Osim toga, seĄanje mu viåe nije bilo neprekinuto. Bilo je
trenutaka kad mu se svest, Ćak i ona vrsta svesti koja se ima u snu, zaustavljala i
nastavljala se posle intermeca praznine. No da li su se ta intermeca merila danima
ili mesecima, ili samo sekundama, nije mogao da dokuĆi.
Koåmar je poĆeo s onim prvim udarcima u lakat. Kasnije je shvatio da je sve
åto se tada desilo samo uvid, uobiĆajeno ispitivanje kome se podvrgavaju skoro svi
zatvorenici. Postojao je dugi niz zloĆina - åpijunaça, sabotaça i sliĆno - koje je po
pravilu svako morao priznati. Priznanje je bilo formalnost, mada je muĆenje bilo
istinsko. Koliko je puta bio tuĆen, koliko su prebijanja trajala, nije se mogao setiti.
Uvek je bilo pet ili åest ljudi u crnim uniformama koji su ga istovremeno tukli.
Ponekad pesnicama, ponekad pendrecima, ponekad ĆeliĆnim åipkama, ponekad
Ćizmama. Bilo je trenutaka kad se uvijao na podu, çivotinjski neposramljen
bacakajuĄi se ovamo-onamo da izbegne udarce, Ćime se samo otkrivao za nove, sve
nove i nove udarce, u rebra, u trbuh, u lakat, u cevanice, u preponu, u moånice, u
trtiĆnu kost. Bilo je trenutaka kad je muĆenje trajalo u beskonaĆnost i kad mu se
Ćinilo da najsvirepije, najgadnije, najneoprostivije nije to åto ga straçari tuku i
dalje nego åto se ne moçe na silu onesvestiti. Bilo je trenutaka kad su ga çivci
toliko izdavali da je poĆinjao kriĆati za milost joå pre no åto bi prebijanje poĆelo,
kad je bilo dovoljno da samo vidi pesnicu stegnutu za udarac pa da poĆne
priznavati stvarne i izmiåljene zloĆine. Bilo je drugih trenutaka kad je polazio s
odlukom da ne prizna niåta, kada su mu svaku reĆ morali izvlaĆiti na silu, kad bi za
sekund prestao stenjati izmeću dva udarca, i bilo je trenutaka kad je slabaåno
pokuåavao da uĆini ustupak, kad je govorio sebi "PriznaĄu, ali joå ne. Moram da
izdrçim sve dok bol ne postane nepodnoåljiv. Joå tri udarca, joå dva udarca, a onda
Ąu im reĄi åta hoĄe." Ponekad su ga prebijali tako da se jedva drçao na nogama, a
zatim bacali na kameni pod Ąelije kao vreĄu krompira, ostavljali nekoliko sati da
doće sebi, pa ga izvodili i ponovo prebijali. Bilo je takoće i duçih perioda
oporavljanja. SeĄao ih se nejasno, jer su mu veĄinom prolazili u snu ili omami.
SeĄao se Ąelije s krevetom od dasaka, s nekom vrstom police na zidu i limenim
umivaonikom, i obroka tople supe i hleba, a pokatkad i kafe. SeĄao se mrgodnog
berberina koji je dolazio da mu zgrebe bradu i potkreåe kosu, i poslovnih
bezoseĄajnih ljudi u belim mantilima koji su mu pipali puls, ispitivali reflekse,
podizali oĆne kapke, prelazili po njemu grubim prstima traçHĄi slomljene kosti, i
zabadali mu igle u ruku da ga uspavaju.

116/151