Page 115 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"Njega treba da vodite, a ne mene!" povika on. "Niste Ćuli åta je govorio kad
su mu razbili lice. Dajte mi priliku i ponoviĄu vam svaku njegovu reĆe. On je
neprijatelj Partije, a ne ja." Straçari koraknuåe napred. ąovekov glas poraste u
urlik. "Niste ga Ćuli!" ponovi on. "Neåto s telekranom nije u redu. On je taj koji vam
treba. Vodite njega, ne mene!"

Dva snaçna straçara behu se zaustavila da ga uhvate za ruke. No on se
upravo u tom trenutku baci preko poda i dograbi jednu od ĆeliĆnih åipki na kojima
je stajala klupa, i poĆe da zavija bez reĆi, kao çivotinja. Straçari ga dograbiåe da
ga otrgnu, ali on se drçao s iznenaćujuĄom snagom. Vukli su ga moçda dvadeset
sekundi. Zatvorenici su sedeli ĄuteĄi, s rukama prekråtenim na kolenima, i gledali
pravo pred sebe. Zavijanje prestade; Ćovek nije imao snage viåe ni za åta sem da se
drçi. Onda se zaĆu nov krik. Udarac straçareve Ćizme beåe mu slomio prste na
jednoj ruci. Podigoåe ga na noge.
"Soba sto jedan", reĆe oficir.
Oni izvedoåe Ćoveka s licem kao lobanja, koji je hodao nesigurnim
koracima, oborene glave, paçljivo drçHĄi svoju zdrobljenu ruku; sva borbenost ga
beåe napustila.

Proće mnogo vremena. Ako je Ćovek s licem kao lobanja bio izveden u
ponoĄ, bilo je jutro; ako je bio izveden ujutru, bilo je podne. Vinston je veĄ
nekoliko sati bio sam. Bol od sedenja na klupi bio je takav da je on Ćesto ustajao i
hodao po Ąeliji, bez opomena s telekrana. Onaj komad hleba je joå uvek leçao onde
gde ga je ispustio Ćovek bez brade. U poĆetku mu je bio potreban veliki napor da
ne gleda u tom pravcu, no glad ubrzo ustupi mesto çHći. Usta su mu bila lepljiva i
puna gadnog ukusa. Zujanje i nepromenjivo belo svetlo behu mu stvorili neku
nesvesticu, neku prazninu u glavi. Ustajao bi jer mu je bol u kostima postajao
nepodnoåljiv, a zatim, gotovo smesta, ponovo sedeo, jer mu se u glavi previåe
vrtelo da bi mogao ostati na nogama. Kad god bi uspostavio imalo kontrole nad
svojim fiziĆkim oseĄajima, vratio bi mu se strah. Ponekad je, s nadom koja je
bledela, mislio na O'Brajena i çilet. Bilo je moguĄe da mu çilet stigne u hrani, ako
mu uopåte budu dali da jede.
Mislio je, neåto maglovitije, i o Dçuliji. I ona negde pati moçda joå viåe nego
on. Moçda baå tog trenutka kriĆi od bola. Mislio je: "Kad bih mogao da spasem
'çuliju udvostruĆivåi moj bol, bih li to uradio? Bih." Ali to je bio samo intelektualni
zakljuĆak, koji je doneo jer je znao da tako treba. Nije ga oseĄao. Ovde se mogao
oseĄati samo bol i prethodni ukus bola. Osim toga, moçe li Ćovek koji trpi bol zbog
bilo Ćega çeleti da mu se bol pojaĆa? No na to pitanje joå nije imao odgovora.
ąizme su se ponovo pribliçavale. Uće O'Brajen. Vinston skoĆi na noge. Od åoka ga
beåe napustila svaka opreznost. Prvi put posle mnogo godina on zaboravi na
prisustvo telekrana.
"I vas su uhvatili!" povika on.
"Odavno su oni mene uhvatili", reĆe O'Brajen s blagom, gotovo pokajniĆkom
ironijom. Zaitm se izmaĆe u stranu. Iza njega se pojavi straçar åirokih ramena s
dugim crnim pendrekom u ruci.

"Znao si, Vinstone", reĆe O'Brajen. "Nemoj se zavaravati. Znao si - oduvek si
znao."
Da, shvati on, oduvek je znao. Ali nije bilo vremena da o tome misli. Video
je samo pendrek u straçarevim rukama. Moçe ga udariti bilo gde: po temenu, po
vrhu uveta, po miåici, po laktu...
Po laktu! On se skljoka na kolena, skoro paralisan, drçHĄi udareni lakat
drugom rukom. Sve beåe eksplodiralo u çuto svetlo. Nezamislivo, nezamislivo, da

115/151