Page 114 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

lobanja, zatim skretale s oseĄanjem krivice, potom se vraĄale kao da ih vuĆe kakva
nesavladljiva sila. On se najednom poĆe vrpoljiti na svom mestu. Najzad ustade,
nespretno otetura preko Ąelije, zavuĆe ruku u dçep kombinezona, i, postićena
izgleda, pruçi prljav komad hleba Ćoveku s licem kao lobanja.
S telekrana se zaĆu besan, zagluåujuĄi urlik. ąovek bez brade podskoĆi.
ąovek s licem kao lobanja beåe hitro gurnuo ruke iza leća, kao da pred celim
svetom pokazuje da odbija poklon.
"Bamsted!" zaurla glas. "2713 Bamsted Dç.! Baci taj hleb!"

ąovek bez brade ispusti hleb na pod.
"Ostani gde si", reĆe glas. "Okreni se vratima. Ne miĆi se."
ąovek bez brade posluåa. Veliki naduveni obrazi su mu se neobuzdano tresli.
Vrata se s treskom otvoriåe. Kad mladi oficir uće i zakoraĆi u stranu, iza njegovih
leća se pojavi nizak, zdepast straçar ogromnih ruku i ramena. On stade ispred
Ćoveka bez brade, a zatim, na oficirov znak, uputi straviĆan udarac, unoseĄi u
njega svu teçinu tela, pravo u usta Ćoveka bez brade. Snaga udarca kao da podiçe
ovog s poda. On polete preko Ąelije i tresnu o podnoçje klozetske åolje. Za
trenutak je leçao oåamuĄen, dok mu je iz usta i nosa tekla tamna krv. Od njega su
se Ćuli vrlo tihi jecaji, viåe nalik na cviljenje, koji su izgledali nesvesni. Zatim se
okrete i nesigurno uspravi na ruke i kolena. U potoku krvi i pljuvaĆke, iz usta mu
ispadoåe dve polovine veåtaĆke vilice.

Zatvorenici su sedeli vrlo mirno, drçHĄi ruke na kolenima. ąovek bez brade s
naporom sede na svoje mesto. Jedan obraz mu je dobijao tamnu boju. Usta mu se
behu nadula u bezobliĆnu masu boje treånje s crnom rupom u sredini. S vremena na
vreme na prsa kombinezona procurilo bi malo krvi. Sive oĆi su mu i dalje letele od
lica do lica, stidljivije nego ikad, kao da je hteo da ispita koliko ga ostali preziru
zbog njegovog poniçenja.
Vrata se otvoriåte. Kratkim potezom oficir pokaza na Ćoveka s licem kao
lobanja.

"Soba sto jedan", reĆe.
Pored Vinstona Ąu se oåtar uzdah i komeåanje. ąovek s lice kao lobanja beåe
se uistinu bacio na kolena pred oficira, sklopljenih ruku.

"Druçe! Oficiru!" zavapi on. "Nemojte me tako! Zar vam nisam veĄ rekao
sve? äta joå çelite da znate? Sve Ąu vam priznati, sve! Samo mi recite åta hoĄete i
odmah Ąu vam priznati. Napiåite i potpisaĄu - åta god hoĄete! Samo ne sobu sto
jedan!"
"Soba sto jedan", reĆe oficir.
Lice onog drugog, veĄ veoma bledo, dobi boju koja se Vinstonu dotle nije
Ćinila moguĄom. To je bila, jasno, nedvosmisleno, nijansa zelenog.
"Radite sa mnom åta god hoĄete!" kriknu on. "VeĄ mi nedeljama ne dajete
hrane. DokrajĆite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite
me na dvadeset pet godina. HoĄete da vam izdam joå nekog? Samo recite koga
hoĄete, uĆiniĄu sve åto zatraçite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je åta Ąe mu
raditi. Imam çenu i troje dece. Najstarijem nema ni åest godina. Dovedite ih sve
pred mene i zakoljite: stajaĄu i gledaĄu. Samo ne u sobu sto jedan."
"Soba sto jedan", reĆe oficir.
ąovek se izbezumljeno okrete i preće pogledom po ostalim zatvorenicima,
kao da je mislio da na svoje mesto moçe staviti kakvu drugu çrtvu. OĆi mu se
zaustaviåe na razbijenom licu Ćoveka bez brade. On ispruçi mråavu ruku.

114/151