Page 113 - George Orwell - 1984
P. 113
'çordç Orvel – 1984.
"Sigurno da sam kriv!" uzviknu Parsons bacivåi ponizan pogled na telekran.
"Ne misliå da Ąe Partija uhapsiti nevinog?" Njegovo çablje lice se malo smiri, Ćak
dobi pomalo bogougodan izraz. "Zlomisao je straåna stvar, baĄo", sentenciozno reĆe
on. "Podmukla. Zahvati Ćoveka a da on to ni sam ne zna. Znaå kako je mene
uhvatila? U snu! Jeste, baå tako. Eto vidiå, ja radio, trudio se da doprinesem åta
sam mogao, - a nisam ni znao kakve sam to gadne stvari imao u glavi. A onda sam
poĆeo da buncam. Znaå åta su Ćuli da govorim?"
On snizi glas, kao neko ko je iz medicinskih razloga primoran da izgovori
kakvu skarednu frazu.
"Dole Veliki brat!' Jeste, baå sam to govorio. Po nekoliko puta, kako mi
kaçu. Meću nama reĆeno, baĄo, da znaå da mi je milo åto su me uhvatili pre nego
åto sam zabrazdio joå dalje. Zna åta Ąu da im kaçem kad me izvedu pred sud.
'hvala vam', eto åta Ąu da kaçem. 'hvala vam åto ste me spasli pre nego åto je
postalo kasno'."
"Ko te je potkazao?" upita Vinston.
"Moja ĄerĆica", odgovori Parsons s nekim çalobitnim ponosom. "Sluåala je
kroz kljuĆaonicu. ąula åta sam govorio i odmah sutra otrĆala da javi patroli.
Pametna mala, a? A svega joj sedam godina. Nije mi niåta krivo åto me potkazala.
U stvari, ponosim se. Vidi se ipak da sam je vaspitao kako treba."
On uĆini joå nekoliko nervoznih koraka gore-dole, bacivåi nekoliko puta
çeljan pogled prema klozetskoj åolji. Zatim iznenada smaĆe pantalone.
"Izvini, baĄo," reĆe. "Ne mogu da se uzdrçim. To je od ovog Ćekanja."
On spusti svoju zamaånju zadnjicu u åolju. Vinston pokri lice rukama.
"Smit!" dreknu glas iz telekrana. "6079 Smit V.! Skini ruke s lica. Zabranjeno
pokrivati lice u Ąeliji."
Vinston skide ruke s lica. Parsons je upotrebljavao åolju, glasno i obilato.
Onda se ispostavi da je kazanĆe neispravno, te je Ąelija nekoliko sati odvratno
smrdela.
Parsonsa odvedoåe. PoĆHåe da dolaze i odlaze, zagonetno, novi zatvorenici.
Jedna çena beåe poslana u 'sobu sto jedan'; Vinston primeti da se skupila i
promenila boju kad je Ćula te reĆi. Doće jedan trenutak kad je, ako su ga doveli
ujutro, bilo popodne; ako su ga doveli popodne, onda je bila ponoĄ. U Ąeliji ih je
bilo åestoro. Svi su sedeli vrlo mirno. Prekoputa Vinstona sedeo je Ćovek sa
bezbradim, zubatim licem savråeno sliĆnim licu kakvog velikog, bezopasnog
glodara. Njegovi debeli, ispeglani obrazi bili su tako naduveni pri dnu da je bilo
teåko poverovati da u njima ne drçi zalihe hrane. Bledosive oĆi su mu stidljivo
skakale s jednog lica na drugo, i odmah skretale u stranu kad bi se srele sa oĆima
kog drugog.
Vrata se otvoriåe i straçari uvedoåe joå jednog Ćoveka od Ćijeg izgleda
Vinstona za trenutak proćRåe hladni trnci. To je bio Ćovek svakodnevnog,
proseĆnog izgleda, koji je mogao biti kakav inçenjer ili tehniĆar. No lice mu je bilo
toliko izmråavelo da je od toga podilazila jeza. LiĆilo je na lobanju. Zato åto je bilo
tako mråavo, oĆi i usta su se Ćinili nesrazmerno veliki, a oĆi su bile pune ubilaĆke,
neumirive mrçnje prema nekome ili neĆemu.
On sede na klupu neåto dalje od Vinstona. Vinston ga viåe nije posmatrao,
ali mu je izmuĆeno lice sliĆno lobanji bilo tako çivo u glavi kao da mu se nalazilo
pred samim oĆima. On odjednom shvati åta je posredi. Taj Ćovek je umirao od
gladi. Ova misao kao da je u isto vreme doåla svima. Svud na klupi doće do jedva
primetnog komeåanja. OĆi Ćoveka bez brade stalno su letele ka Ćoveku s licem kao
113/151
