Page 112 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

reĆe on, "da je celu istoriju engleske poezije odredilo to åto u engleskom jeziku
nema dovoljno rima?"

Ne, ta misao Vinstonu nikad nije pala na pamet. Niti mu se, pod datim
okolnostima, Ćinila vaçnom ili pak zanimljivom.

"Znaå li koje je doba dana?" upita on.
Emplfort se ponovo trçe. "O tome skoro nisam ni mislio. Uhapsili su me - pre
dva dana - ili Ąe biti tri?" OĆi mu kliznuåe oko zidova, kao da je upola oĆekivao da
negde naće prozor. "Ovde se ne primeĄuje razlika izmeću dana i noĄi. Ne znam
kako bi se moglo izraĆunati vreme."
Joå nekoliko minuta su nevezano razgovarali, a zatim, bez primetnog
razloga, glas iz telekrana im naredi da Ąute. Vinston je sedeo Ąutke, prekråtenih
ruku. Previåe åirok da bi mogao udobno sesti na uzanu klupu, Emplfort se vrpoljio,
sklapajuĄi izduçene prste prvo oko jednog kolena pa oko drugog. Telekran zakevta
na njega da sedi mirno. Vreme je prolazilo. Dvadeset minuta, sat - bilo je teåko
proceniti. Spolja se joå jednom ĆXåe Ćizme. Vinstonova utroba se zgrĆi. Uskoro,
vrlo uskoro, moçda kroz pet minuta, moçda odmah, lupa Ćizama Ąe znaĆiti da je
doåao red na njega.
Vrata se otvoriåe. U Ąeliju uće onaj oficir hladnog lica. Kratkim pokretom
ruke, on pokaza na Emplforta.
"Soba sto jedan", reĆe on.
Emplfort nespretno iziće izmeću dvojice straçara, dok mu se na licu Ćitala
nejasna uznemirenost ali i neshvatanje.
Proće joå vremena, po svemu sudeĄi mnogo. Bol u Vinstonovom stomaku
beåe oçiveo. Misli su mu se spoticale u krug, uvek po istoj stazi, kao pokvarena
ploĆa. Imao je samo åest misli. Bol u stomaku; komad hleba; krv i vriåtanje;
O'Brajen; Dçulija; çilet. Utroba mu se joå jednom zgrĆi; teåke Ćizme su se
pribliçavale. Dok su se vrata otvarala, talas vazduha koji su proizvela unese snaçan
zadah hladnog znoja. U Ąeliju uće Parsons. Na sebi je imao kratke pantalone kaki
boje i sportsku koåulju.
Ovaj put se Vinston trçe i zaboravi.
"Ti ovde!" uzviknu on.
Parsons baci na Vinstona pogled u kome nije bilo ni interesovanja ni
iznenaćenja, veĄ samo nesreĄe. On poĆe nervozno hodati gore-dole, oĆigledno ne
moguĄi da se smiri. Svaki put kad bi ispravio punaĆka kolena, videlo se da mu se
tresu. OĆi su mu bile åirom otvorene i buljile su u prazno, kao da se ne moçe
uzdrçati da ne posmatra neåto na srednjoj udaljenosti od sebe.
"Za åta su te uhapsili?" upita Vinston.
"Za zlomisao!" reĆe Parsons, skoro slineĄi. Ton njegovog glasa odavao je u
isto vreme potpuno priznavanje krivice i izvesnu uçasnutu nevericu da se takva
jedna reĆ moçe odnositi na njega. On zastade ispred Vinstona i poĆe ga revnosno
preklinjati: "äta misliå, neĄe me valjda streljati, a? Sigurno ne streljaju ako nisi
uradio niåta - ako samo imaå loåe misli? Poåto misli ne mogu da se izbegnu. Znam
da sasluåavaju vrlo pravedno. Siguran sam da Ąe sa mnom pravedno. ImaĄe moj
dosje pred sobom, je l' tako? Pa ti bar znaå kakav sam bio. Nisam bio loå. Ako nisam
bio inteligentan, bar sam bio aktivan. Davao sam sve od sebe za Partiju, zar nisam?
äta misliå hoĄu li se izvuĄi sa pet godina? Ili moçda deset? Ja im mogu biti od koristi
u radnom logoru. Valjda neĄe da me streljaju åto sam samo jednom zgreåio?"

"Jesi li kriv?" upita Vinston.

112/151