Page 111 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Ponekad je pokuåavao da izbroji porculanske cigle u zidovima Ąelije. To je
trebalo da bude lako, ali je on uvek na ovom ili onom mestu gubio raĆun. ąHåĄe se
pitao gde je i koje je doba dana. U jednom trenutku bio bi siguran da je napolju
puno dnevno svetlo; u sledeĄem isto tako siguran da je mrkli mrak. Instinktivno je
znao da se ovde svetla nikad ne gase. Tu nije bilo mraka; sad je shvatio zaåto je
O'Brajen razumeo aluziju. Na zgradi Ministarstva ljubavi nije bilo prozora. Njegova
Ąelija se mogla nalaziti u samom srcu zgrade, a mogla je biti i na samoj ivici; mogla
je biti deset spratova ispod zemlje isto tako kao i trideset spratova iznad. U duhu
se pokretao s mesta na mesto i pokuåavao da po oseĄanju u telu odredi da li se
nalazi visoko u vazduhu ili duboko pod zemljom.

Spolja se zaĆXåe koraci Ćizama. ąeliĆna vrata se otvoriåe s treskom. Na
vratima odseĆnim korakom uće mlad oficir, elegantna figura uniformisana u crno
koja je izgledala da sva presijava od uglaĆane koçe i Ćije je bledo lice ravnih crta
bilo nalik na voåtanu masku. On dade znak straçarima ispred vrata da uvedu
zatvorenika koga su vodili. U Ąeliju utetura pesnik Emplofort. Vrata ponovo
tresnuåe i zatvoriåe se.
Emplfort naĆini par nesigurnih pokreta s jedne strane na drugu, kao da misli
da postoje joå neka vrata kroz koja treba proĄi, zatim se ustumara po Ąeliji. Joå
nije bio primetio Vinstonovo prisustvo. PaĄeniĆke oĆi su mu bile upravljene na zid,
oko metar iznad Vinstonove glave. Nije imao cipela: kroz rupe na Ćarapama virili su
krupni, prljavi prsti. Videlo se i da je nekoliko dana bio neobrijan. Strnjika brade
pokrivala mu je lice sve do jagodica i davala mu razbojniĆki izgled koji se nije
slagao s njegovim velikim slabaĆkim telom i nervoznim pokretima.

Vinston se malo trçe iz svoje letargije. Mora se obratiti Emplfortu i
rizikovati urlik s telekrana. Moçda je Emplfort bio taj koji treba da mu donese
çilet.
"Emplfort", reĆe on.
S telekrane se ne zaĆu urlik. Emplfort zastade, malo se trgavåi. OĆi mu se
polako usredsrediåe na Vinstona.
"Smit!" reĆe on. "Zar i ti?"
"Za åta su te uhapsili?"

"Da ti pravo kaçem..." On nespretno sede na klupu prekoputa Vinstona.
"Postoji samo jedan zloĆin, zar ne?"
"I ti si ga uĆinio?"

"Tako ispada."
On stavi ruku na Ćelo i za trenutak pritiåte slepooĆnice, kao da se neĆega
priseĄa.

"Takve stvari se deåavaju", neodrećeno poĆe on. "Uspeo sam da se setim
jedne prilike - ukoliko je to bila ta prilika. No nema sumnje da je to bila
nepromiåljenost. Proizvodili smo definitivno izdanje Kiplingovih pesama. Na kraju
jednog stiha ostavio sam reĆ 'bog'. Nisam mogao drukĆije!" skoro rasrćeno dodade
on.
"Nije bilo moguĄe izmeniti stih. Rima je bila 'svog'. Da li znaå da u celom
naåem jeziku ima samo dvanaest rima na 'og'? Danima i danima sam lupao glavu. Ali
druge rime jednostavno nije bilo."

Izraz lica mu se promeni. Srdçbe nestade; za trenutak je izgledao skoro
zadovoljan. Neka intelektualna toplota, radost pedanta koji je iåĆeprkao kakvu
beskorisnu Ćinjenicu zasja kroz prljavåtinu i Ćekinje. "Da li ti je kad palo na pamet",

111/151