Page 110 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

jednom trenutku Ćetiri straçara unesoåe ogromnu ruåevinu od çene koja se otimala
i dreĆala, drçHĄi je svaki za po jedan kraj; imala je åezdeset godina, velike
obeåene dojke su joj se klatile a po licu pali gusti pramenovi sede kose koja joj se
u otimanju beåe raåĆupala. Strgoåe joj s nogu bakandçe kojima se ritala na njih i
baciåe je Vinstonu na krilo, gotovo mu polomivåi butne kosti. æena se uspravi i
isprati straçara krikom "Da vam j... mater!" Zatim, primetivåi da sedi na neravnom,
skliznu s Vinstonovih kolena na klupu.

"Izvinjavaj, duåo", reĆe ona. "Nisam 'tela da sednem na tebe; to su me
gurnuli ovi govnari. Baå ne znaju da postupaju s damom." Ona zastade, potapåa se
po grudima, i podrignu. "Izvini", reĆe. "Nije mi baå najbolje."
Zatim se naçe i poĆe obilno povraĄati na pod.
"Ha, tako", reĆe sklopivåi oĆi i zavalivåi se. "Ako ti je muka, odma' povraĄaj;
ja to uvek govorim. Dok ti je joå taze u stomaku."
Ona oçive, okrete se da joå jednom pogleda Vinstona, koji kao da joj je
smesta postao simpatiĆan. Prebaci mu debelu, masnu ruku preko ramena i privuĆe
sebi, duvajuĄi mu u lice miris piva i bljuvotine.

"Kako se zoveå, duåo?" upita ga ona.
"Smit", reĆe Vinston.
"Smit?" reĆe çena. "To je ba Ćudno. Ja se isto prezivam Smit. Ko zna",
sentimentalno dodade ona, "moç' biti sam ti Ćak i majka!"
Vinston pomisli da bi mu ona odista i mogla biti majka. Imala je
odgovarajuĄe godine i izgled; a moguĄe je da se ljudi ipak promene posle dvadeset
godina u logoru za prinudni rad.
Drugi mu se niko nije obraĄao. ObiĆni kriminalci su u zaĆudno velikoj meri
ignorisali Ćlanove Partije. Zvali su ih, s nekim ravnoduånim prezirom 'politiĆki'.
ąlanovi Partije su se plaåili da razgovaraju bilo s kim, a naroĆito izmeću sebe. On
je samo jednom, kad su dve Ćlanice Partije bile zbijene jedna do druge, preĆuo
kroz buku glasova nekoliko reĆi proåaptanih na brzinu; posebno je Ćuo da pominju
neku 'sobu sto jedan', åto nije razumeo.

U ovu drugu Ąeliju su ga doveli pre kojih dva ili tri sata. Tupi bol u trbuhu
nije ga nikako napuåtao; ponekad bi slabio a ponekad jaĆao. Njegove misli su se u
istom ritmu åirile i suçavale. Kad je jaĆao, on je mislio samo o bolu i svojoj çelji za
hranom. Kad je slabio, zahvatala ga je panika. Bilo je trenutaka kad je sebi tako
çivo predstavljao åta Ąe mu se desiti da mu se srce davalo u galop a dah
zaustavljao. OseĄao je udarce pendrekom po laktovima a potkovanim Ćizmama po
cevanicama; video je sebe kako se uvija na podu, vriåteĄi za milost kroz razbijene
zube. O Dçuliji skoro da i nije mislio. Nije mu uspevalo da zadrçi misli o njoj. Voleo
ju je i nije je hteo izdati; ali to je bila samo gola Ćinjenica koju je znao kao åto zna
aritmetiĆka pravila. Nije oseĄao nikakvu ljubav prema njoj; gotovo nije ni
razmiåljao o tome åta se s njom deåava. ąHåĄe je mislio na O'Brajena, s treperavom
nadom. O'Brajen sigurno zna da je on uhapåen. Bratstvo, beåe rekao on, nikad ne
pokuåava da spase svoje Ćlanove. No tu je bio i çilet; mogli bi mu doturiti çilet ako
hoĄe. On Ąe imati moçda pet sekundi pre no åto Ćuvari stignu da ulete u Ąeliju.
2åtrica Ąe se urezati u njega s nekom hladnoĄom koja peĆe; Ćak i prsti koji Ąe je
drçati biĄe poseĆeni do kosti. Sve misli su se zaustavljale na njegovom bolesnom
telu, koje se drhteĄi povlaĆilo od najmanjeg bola. Nije bio siguran da li Ąe
upotrebiti çilet Ćak i ako mu se zaista ukaçe prilika. Bilo je prirodnije postojati iz
trenutka u trenutak i prihvatiti joå deset minuta çivota, iako je na njegovom kraju
neizbeçno Ćekalo muĆenje.

110/151