Page 108 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Iza Vinstonovih leća neåto tresnu na krevet. Neko je gurnuo vrh lestvica
kroz prozor, razbivåi pri tom okvir. Neko se peo kroz prozor. Sa stepeniåta odjeknu
tutanj koraka. Soba se ispuni krupnim ljudima u crnoj uniformi s potkovanim
Ćizmama na nogama i pendrecima u rukama. Vinston viåe nije drhtao. ąak je i oĆi
jedva poketao. Bilo je vaçno samo jedno: ostati miran, ostati miran i ne dati im
izgovor da udare! Pred njim se zaustavi Ćovek s glatkim bokserskim licem na kome
su usta bila samo prorez, zamiåljeno balansirajuĄi pendrek izmeću palca i
kaçiprsta. Vinston mu pogleda u oĆi. OseĄanje obnaçenosti, dok je drçao ruke na
potiljku a celo mu telo bilo izloçeno, beåe skoro nepodnoåljivo. Onaj Ćovek izbaci
vrh belog jezika, obliza mesto gde je trebalo da mu budu usne, zatim proće. ąu se
joå jedan tresak. Neko beåe uzeo stakleni pritiskaĆ sa stola i razbio ga u komade o
podnoçje kamina.

KomadiĄi korala, siĄXåan uvojak ruçLĆastog, nalik na ukras sa torte,
zakotrlja se preko prostiraĆa. Kako je sitan, pomisli Vinston, kako je uvek bio sitan!
Iza njega se Ću udah i tup tresak; neåto ga çestoko udari po gleçnju i skoro izbaci iz
ravnoteçe. Jedan od onih ljudi beåe tresnuo pesnicom Dçuliju u solarni pleksus i
presamitio je kao britvu. Ona se poĆe bacakati po podu, boreĄi se za dah. Vinston
se nije usućivao da pomeri glavu ni za milimetar, ali ponekad bi mu njeno
pomodrelo lice doålo u vidno polje. Uza sav strah koji ga je stezao, on oseti njen
bol u svome telu, samrtni bol koji je ipak bio manje preåan od borbe za dah. Znao
je kako to izgleda: straviĆan, neizdrçljiv bol koji neprestano drçi ali koji se joå ne
moçe u svojoj punoj strahoti osetiti jer je pre svega bilo potrebno moĄi disati.
Zatim je dva Ćoveka podigoåe za kolena i ramena i izneåe iz sobe kao vreĄu.
Vinston za trenutak spazi njeno lice, okrenuto naniçe, izobliĆeno i çuto, zatvorenih
RĆiju, i joå uvek sa po jednom mrljom ruça na obrazima; viåe je nije video.
Stajao je potpuno nepomiĆno. Joå uvek ga niko nije udario. Kroz glavu mu
poĆHåe proletati misli koje su dolazile same od sebe, ali su mu se Ćinile potpuno
nezanimljive. Pitao se da li su uhvatili ąeringtona. Pitao se åta su uradili onoj çeni
u dvoriåtu. Primeti da mu se oĆajno mokri, i oseti blago iznenaćenje, poåto je to
uradio pre svega dva ili tri sata. Primeti da sat na kaminu pokazuje devet, to jest
dvadeset i jedan. Ali svetlo se Ćinilo prejako. Zar u avgustu u devet sati uveĆe ne
poĆinje da se mraĆi? Pomisli da su se moçda on i Dçulija ipak prevarili u vremenu -
prespavali dvanaest sati i mislili da je dvadeset i trideset, dok je u stvari bilo nula
osam i trideset sledeĄeg jutra. Ali tu misao nije pratio dalje. Bila mu je
nezanimljiva.

U hodniku se ĆXåe novi, lakåi koraci. U sobu uće ąerington. Ljudi u crnim
iniformama se odjednom primiriåe. ąerington je takoće izgledao neåto drukĆije.
Pogled mu pade na komadiĄe staklenog pritiskaĆa.
"Pokupite to", oåtro reĆe on.
Jedan od uniformisanih se saçe da ga posluåa. Koknijevskog izgovora beåe
nestalo; Vinston najednom shvati Ćiji je glas malopre Ćuo s telekrana. ąerington je
joå uvek imao na sebi svoj somotski kaput, ali kosa, koja mu je nekad bila sed,a sad
je bila crna. Viåe nije nosio naoĆare. On baci samo jedan, oåtar, pogled na
Vinstona, kao da mu proverava identitet, zatim prestade da obraĄa paçnju na
njega. Joå uvek se mogao prepoznati, ali viåe nije bio onaj isti Ćovek. Telo mu se
beåe isrpavilo i naokolo poraslo. Lice mu je bilo izmenjeno samo u detaljima, ali te
sitne promene su ga ipak potpuno preobliĆile. Crne obrve su bile manje Ćupave,
bora viåe nije bilo, cele crte lica bile su drukĆije; Ćak je i nos izgledao kraĄi. To je
bilo Ćilo, hladno lice Ćoveka od svojih trideset pet godina. Vinstonu proće kroz
glavu da sad prvi put u çivotu posmatra, znajuĄi ko je u pitanju, pripadnika Policije
misli.

108/151