Page 107 - George Orwell - 1984
P. 107

'çordç Orvel – 1984.



                   "SeĄDå  li se", reĆe on, "onog drozda koji nam je pevao, onog prvog dana, na ivici
                   åumarka?"

                          "Nije pevao nama", reĆe Dçulija. "Pevao je za svoju duåu. ąak ni to. Prosto
                   je onako pevao."

                          Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i
                   Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim zabranjenim zemljama preko granice, na
                   ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i
                   Japana - svuda je stajala ta ista Ćvrsta, nepobediva prilika, Ćudoviånih oblika od
                   rada i raćanja, koja radi od roćenja do smrti, a ipak peva. Iz tih moĄnih bedara
                   jednog dana mora poteĄi rod svesnih biĄa. BuduĄnost je bila njihova; Dçulija, on i
                   ostali bili su mrtvaci. Ali Ćovek je mogao uĆestvovati u toj buduĄnosti ako odrçava
                   u çivotu duh onako kako oni odrçavaju telo, i ako prenosi drugima tajno uĆenje da
                   su dva i dva Ćetiri.

                          "Mi smo mrtvaci", reĆe on.
                          "Mi smo mrtvaci", posluåno ponovi Dçulija, kao odjek.
                          "Vi ste mrtvaci", reĆe gvozden glas iza njih.
                          Oni odskoĆLåe jedno od drugog. Vinstonova utroba kao da se pretvori u led.
                   Vide belinu svuda oko Dçulijinih duçica. Lice joj beåe dobilo mleĆno çutu boju. Dve
                   mrlje ruça koje su joj joå stajale na jagodicama oåtro su se isticale, kao da nemaju
                   nikakve veze sa koçom na kojoj su bile.
                          "Vi ste mrtvaci", ponovi gvozdeni glas.

                          "Bio je iza slike", dahnu Dçulija.
                          "Bio je iza slike", reĆe glas. "Ostanite kako stojite. Ne miĆite se dok vam se
                   ne naredi."

                          PoĆinje, najzad poĆinje! Nisu mogli niåta do da gledaju u oĆi. Beçati,
                   istrĆati iz kuĄe no åto bude prekasno - takva misao im nije padala na pamet. Bilo je
                   nezamislivo ne posluåati gvozdeni glas sa zida. Neåto åkljocnu, kao kad se
                   otkljuĆava brava; na to se Ću tresak razbijenog stakla. Slika beåe pala na pod i
                   otkrila telekran.
                          "Sad nas mogu videti", reĆe Dçulija.
                          "Sad vas moçemo videti", reĆe glas. "Stanite na sredinu sobe. Leća uz leća.
                   Sklopite ruke na potiljku. Ne dotiĆe se jedno drugog."
                          Nisu se dodirivali, ali njemu se Ćinilo da oseĄa kako Dçulijini telo drhti. Ili je
                   to drhtalo samo njegovo. Polazilo mu je za rukom samo toliko da ne cvokoĄe
                   zubima, ali nad kolenima nije imao kontrole. Ispod nih, u kuĄu i izvan kuĄe, Ću se
                   tresak Ćizama. Dvoriåte kao da je bilo puno ljudi. Neko je neåto vukao preko
                   kamenih ploĆa. æenina pesma beåe naglo prestala. ąu se dugi zveket koji je
                   odjekivao, kao da je neko bacio limeno korito preko dvoriåta, zatim zbrka ljutitih
                   glasova koja se zavråi u kriku bola.
                          "KuĄa je opkoljena", reĆe Vinston.
                          "KuĄa je opkoljena", reĆe glas.
                          ąu kako Dçulijini zubi åkljocnuåe. "Sad bismo mogli i da se oprostimo", reĆe
                   ona.
                          "Sad biste mogli i da se oprostite", reĆe glas. Uto se umeåa neki sasvim drugi
                   glas, tanak i odnegovan, koji se Vinstonu uĆini odnekud poznat: "Uzgred, kad smo
                   veĄ kod toga: Evo ide sveĄar da ti pali sveĄe, evo ide dçelat da ti glavu seĆe!"






                                                        107/151
   102   103   104   105   106   107   108   109   110   111   112