Page 107 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"SeĄDå li se", reĆe on, "onog drozda koji nam je pevao, onog prvog dana, na ivici
åumarka?"

"Nije pevao nama", reĆe Dçulija. "Pevao je za svoju duåu. ąak ni to. Prosto
je onako pevao."

Ptice pevaju, proli pevaju, Partija ne peva. Svuda na svetu, u Londonu i
Njujorku, u Africi, Brazilu, u tajanstvenim zabranjenim zemljama preko granice, na
ulicama Pariza i Berlina, u selima beskrajne ruske ravnice, na trgovima Kine i
Japana - svuda je stajala ta ista Ćvrsta, nepobediva prilika, Ćudoviånih oblika od
rada i raćanja, koja radi od roćenja do smrti, a ipak peva. Iz tih moĄnih bedara
jednog dana mora poteĄi rod svesnih biĄa. BuduĄnost je bila njihova; Dçulija, on i
ostali bili su mrtvaci. Ali Ćovek je mogao uĆestvovati u toj buduĄnosti ako odrçava
u çivotu duh onako kako oni odrçavaju telo, i ako prenosi drugima tajno uĆenje da
su dva i dva Ćetiri.

"Mi smo mrtvaci", reĆe on.
"Mi smo mrtvaci", posluåno ponovi Dçulija, kao odjek.
"Vi ste mrtvaci", reĆe gvozden glas iza njih.
Oni odskoĆLåe jedno od drugog. Vinstonova utroba kao da se pretvori u led.
Vide belinu svuda oko Dçulijinih duçica. Lice joj beåe dobilo mleĆno çutu boju. Dve
mrlje ruça koje su joj joå stajale na jagodicama oåtro su se isticale, kao da nemaju
nikakve veze sa koçom na kojoj su bile.
"Vi ste mrtvaci", ponovi gvozdeni glas.

"Bio je iza slike", dahnu Dçulija.
"Bio je iza slike", reĆe glas. "Ostanite kako stojite. Ne miĆite se dok vam se
ne naredi."

PoĆinje, najzad poĆinje! Nisu mogli niåta do da gledaju u oĆi. Beçati,
istrĆati iz kuĄe no åto bude prekasno - takva misao im nije padala na pamet. Bilo je
nezamislivo ne posluåati gvozdeni glas sa zida. Neåto åkljocnu, kao kad se
otkljuĆava brava; na to se Ću tresak razbijenog stakla. Slika beåe pala na pod i
otkrila telekran.
"Sad nas mogu videti", reĆe Dçulija.
"Sad vas moçemo videti", reĆe glas. "Stanite na sredinu sobe. Leća uz leća.
Sklopite ruke na potiljku. Ne dotiĆe se jedno drugog."
Nisu se dodirivali, ali njemu se Ćinilo da oseĄa kako Dçulijini telo drhti. Ili je
to drhtalo samo njegovo. Polazilo mu je za rukom samo toliko da ne cvokoĄe
zubima, ali nad kolenima nije imao kontrole. Ispod nih, u kuĄu i izvan kuĄe, Ću se
tresak Ćizama. Dvoriåte kao da je bilo puno ljudi. Neko je neåto vukao preko
kamenih ploĆa. æenina pesma beåe naglo prestala. ąu se dugi zveket koji je
odjekivao, kao da je neko bacio limeno korito preko dvoriåta, zatim zbrka ljutitih
glasova koja se zavråi u kriku bola.
"KuĄa je opkoljena", reĆe Vinston.
"KuĄa je opkoljena", reĆe glas.
ąu kako Dçulijini zubi åkljocnuåe. "Sad bismo mogli i da se oprostimo", reĆe
ona.
"Sad biste mogli i da se oprostite", reĆe glas. Uto se umeåa neki sasvim drugi
glas, tanak i odnegovan, koji se Vinstonu uĆini odnekud poznat: "Uzgred, kad smo
veĄ kod toga: Evo ide sveĄar da ti pali sveĄe, evo ide dçelat da ti glavu seĆe!"

107/151