Page 106 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Kaçu da se uvek zaboravi sve,
Al' mladost je proåla i starost veĄ doåla
A ja joå pamtim Ćasove te.

PripasujuĄi kaiå, on ode do prozora. Sunce je veĄ bilo zaålo iza kuĄe; viåe
nije sijalo u dvoriåte. Kamene ploĆe dvoriåta bile su mokre kao da su upravo
oprane; imao je oseĄanje da je i nebo tek oprano, toliko je svetlo i sveçe bilo
plavetnilo izmeću dimnjaka. Ona çena je neumorno koraĆala gore-dole, puneĄi usta
åtipaljkama i prazneĄi ih, prekidajuĄi i opet nastavljajuĄi svoju pesmu, prikaĆinjuĄi
joå pelena, i joå, i joå. Pitao se da li je ona pralja po zanatu, ili prosto rob
dvadesetoro-tridesetoro unuĆadi. Dçulija beåe priåla i stala uz njega; zajedno se
zagledaåe, skoro zaĆarani, u snaçnu priliku ispod prozora. Dok je posmatrao tu çenu
u njenom karakteristiĆnom stavu, debelih ruku podignutih do konopca, s izbaĆenom
zadnjicom, snaçnom kao u kobile, prvi put mu pade na pamet da je ona lepa.
Ranije mu nikad nije dolazila pomisao da bi çena pedesetih godina, raskupnjala do
Ćudoviånih razmera od mnogih poroćaja, zatim ogrubela, oĆvrsla od rada dok joj
meso nije postalo grubo kao prezrela mrkva, moçe biti lepa. Ali ona je odista bila
lepa; najzad, pomisli on, zaåto i ne bi? Izmeću Ćvrstog, bezobliĆnog tela, nalik na
komadinu granita, s rapavom crvenom koçom, i tela devojke uz njega postojala je
ista onakva veza kao i izmeću ruçinog ploda i rascvetale ruçe. Zaåto bi se plod
smatrao loåijim od cveta?

"Lepa je", promrmlja on.
"Ima sigurno metar u kukovima", reĆe Dçulija.
"Takav je njen stil lepote", reĆe Vinston.
Drçao je Dçuliju zagrljenu oko pasa; ruka mu je obuhvatala ceo njen gipki
struk. Od kuka do kolena, njen bok je bio uz njegov. Iz njihovih tela nikad neĄe
iziĄi dete. To je bilo jedino åto nikad neĄe moĄi da uĆine. Tajnu su mogli prenositi
jedino reĆima, iz jednog uma u drugi. æena u dvoriåtu nije imala uma; imala je
samo snaçne ruke, toplo srce i plodnu utrobu. Pitao se koliko je dece rodila. Mogla
ih je lako imati i svih petnaest. Imala je svoj trenutak procvata - moçda godinu
dana rustiĆne lepote - a onda se najednom raskrupnjala kao oploćena voĄka, dobila
crvenu i grubu koçu, i çivot joj se pretvorio u pranje, ribanje, kuvanje, metenje,
brisanje, krpljenje, ribanje, pranje rublja, prvo za decu, zatim za unuĆLĄe, kroz
trideset neprekidnih godina. I na kraju svega joå je pevala. Mistiçno poåtovanje
koje je oseĄao prema njoj bilo je nekako pomeåano s prizorom svetlog, jasnog
neba, koje se iza dimnjaka prostiralo u beskrajne daljine. Bilo je Ćudno razmiåljati
o tome kako je nebo isto za sve, u Evroaziji i Istaziji isto kao i u Londonu. A i ljudi
pod tim nebom bili su manje-viåe isti - svuda, na celom svetu, stotine hiljada
miliona upravo ovakvih ljudi, koji ne znaju da postoje i drugi, koje razdvajaju
zidove mrçnje i laçi, a koji su ipak gotovo potpuno isti - ljudi koji nikad nisu nauĆili
misliti, ali koji u svoja srca, utrobe i miåLĄe slaçu snagu koja Ąe jednog dana
preokrenuti svet. Ako uopåte ima nade, ona je u prolima! Iako knjigu nije proĆitao
do kraja, znao je da to mora biti Goldåtajnova konaĆna poruka. BuduĄnost pripada
prolima. A da li je on, Vinston Smit, mogao biti siguran da mu svet koji Ąe oni
jednog dana sagraditi neĄe biti isto onako stran kao i svet Partije? Da, poåto Ąe u
najmanju ruku to biti svet duåevnog zdravlja. Gde postoji jednakost, tu moçe biti
normalnosti. To Ąe se desiti pre ili posle, snaga se pretvoriti u svet. Proli su
besmrtni, u to se nije moglo sumnjati kad se baci samo jedan pogled na onu
herojsku priliku u dvoriåtu. Oni Ąe se na kraju ipak probuditi. A dok se to ne
dogodi, mada dotle moçe potrajati i hiljadu godina, ostaĄe çivi uprkos svemu, kao
ptice, prenoseĄi iz tela u telo vitalnost koju Partija nije imala i nije mogla ubiti.

106/151