Page 105 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Ovde smo doprili do centralne tajne. Kao åto smo videli, mistika Partije, a
pre svega Uçe partije, zavisi od dvomisli. No joå dublje od ovoga leçi onaj prvobitni
razlog, onaj instinkt u koji se nikad nije sumnjalo, koji je prvo doveo do
prigrabljivanja vlasti, a tek kasnije stvorio dvomisao, Policiju misli, neprekidno
ratovanje i ostale potrebne priveske. Taj je razlog u tome åto...

Vinston primeti tiåinu, kao kad se primeĄuje novi zvuk. UĆini mu se da je
'çulija neko vreme bila vrlo mirna. Leçala je na boku, gola od pojasa naviåe, s
dlanom ispod obraza i jednom crnom kovrdçom koja joj je pala preko oĆiju. Grudi
su joj se sporo i ravnomerno dizale i spuåtale.
"Dçulija."
Nema odgovora.
"Dçulija, jesi li budna?"

Nema odgovora. Spavala je. On sklopi knjigu, paçljivo je spusti na pod, leçe
i povuĆe pokrivaĆ preko Dçulije i sebe.
Razmiåljao je kako joå uvek nije saznao konaĆnu tajnu. Bilo mu je jasno
kako, ali nije shvatao zaåto. Prva glava, kao ni treĄa, nije mu u stvari objasnila
niåta åto veĄ nije znao, jedino je sistematizovala znanje koje je veĄ imao. No kad
ju je proĆitao, shvatio je jasnije nego ikad da nije lud. Biti u manjini, makar i sam,
ne znaĆi biti lud. Postoji istina, i postoji neistina; onaj ko se drçi istine, makar i
nasuprot celom svetu, nije lud. æuti zrak sunca na zapadu probi se koso kroz prozor
i pade preko jastuka. On zatvori oĆi. Od sunca na licu i devojĆinog glatkog tela koje
se doticalo njegovog u njemu se probudi snaçno, sanjivo, samouvereno oseĄanje.
Bio je bezbedan; sve je bilo u redu. On zaspa mrmljajuĄi "Duåevno zdravlje nije
stvar statistike", s oseĄanjem da je u toj primedbi sadrçana neka duboka mudrost.

Kad se probudio, priĆini mu se da je spavao dugo, ali mu pogled na starinski
sat reĆe da je svega dvadeset i trideset. Joå malo je leçao u polusnu; zatim se
odozdo iz dvoriåta ponovo razleçe pesma iz punih pluĄa:

Beåe to kratka ljubav bez nade
äto proće brzo k'o aprilski dan,
Al' od neçnih reĆi i misli o sreĄi
U srcu veĆno ostade san.

Nedotupavni ålager je, reklo bi se, joå uvek bio popularan. Mogao se Ćuti
svuda. Bio je nadçiveo Pesmu mrçnje. Od pesme se Dçulija probudi, glasno proteçe
i ustade iz kreveta.
"Gladna sam", reĆe. "Da skuvam joå kafe. Do ćavola! PeĄ se ugasila, a voda
se ohladila." Ona podiçe malu peĄ i protrese je. "Nema nafte."
"MoĄi Ąemo valjda da dobijemo od ąeringtona."
ąudi me samo to åto je bila puna. Proverila sam. ObuĄLĄu se", reĆe ona.
"Kao da je zahladnelo."
Vinston takoće ustade i obuĆe se. Neumorni glas pevao je i dalje:

Kaçu da vreme sve rane leĆi,

105/151