Page 99 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Jer većma volim još graju i gromove, i prasak bure, nego tu opreznu nepoverljivu mačju

tišinu; i među ljudima najviše mrzim one koji idu na prstima i koji sumnjaju u sve, i
uopšte polutane, te oblake što oklevaju. A »ko ne ume blagosiljati, taj neka nauči

proklinjati!« – taj vedri nauk pada mi iz vedrine nebeske, ta se zvezda blista još i u crnim
noćima na nebu mom. Ja, pak, ja sam od onih koji blagosiljaju, i koji kažu tako je, samo

kad si ti oko mene, ti prečisto, ti presvetlo! ti bezdana svetlosti – još i u sve ponore nosim

svoj blagoslov. Postao sam jedan od onih koji blagosiljaju i koji kažu tako je: dugo sam
se borio da to postanem i bio sam borac, samo da bih jednom imao ruke slobodne za

blagosiljanje. A evo u čemu je moje blagosiljanje: da se nad svaku tvar nadvijem kao
nebo njeno, kao okrugao krov njen, njeno azurno zvono i večna bezbednost njena: blažen

onaj koji tako blagosilja. Jer sve su tvari krštene vodom sa izvora večnosti i s one strane

dobra i zla; a samo dobro i zlo, samo su prolazne senke i plačne turobnosti i brzi oblaci.
Zaista vam kažem, blagosiljanje je a ne huljenje, kada vas učim da se »iznad sviju tvari

širi nebo slučaj, nebo nevinosti, nebo otprilike, nebo obest«. »Otprilike« – to je najstarije
plemstvo na svetu, koji sam povratio svima stvarima, da bih ih iskupio od ropstva cilju.

Tu slobodu i vedrinu nebesku učvrstio sam kao azurno zvono iznad svih tvari, svojim
naukom da nema »večne volje« koja bi bila nad njima, i koja bi s pomoću njih izvršavala

– svoju volju. Tu obest i tu ludost metnuo sam na mesto one volje, učeći da je »u svemu

jedno nemoguće – biti uman! « Doduše malo uma, zrno mudrosti, rasuto od zvezde do
zvezde, – toliko kvasca ima u svima stvarima: ludosti radi ima u svima stvarima

mudrosti. Malo mudrosti je moguće; ali kod sviju stvari naišao sam na evo blaženo
pouzdanje: da stojeći još i na nogama slučaja vole da – igraju. O nebo nada mnom,

prečisto! previsoko! U tome je za mene sad čistota tvoja, da nema večitih pauka i večite
paučine uma. – – da si ti za mene tle na kojem igraju božanski slučajevi, da si ti za mene

bogovski sto za kojim sede božanski kockari, i igraju se kocke! Ali tebe obli rumen? Da

li izrekoh što ne treba reći? Da li te, hoteći da te blagosiljam, obasuh hulom? Ili te je stid
što smo udvoje, te si pocrvenelo? Da li hoćeš da idem i da ćutim, zato što – dolazi dan?

Svet je dubok – : dublji nego što je dan ikad mislio. Ne treba sve da se kaže rečima pred

danom. Ali evo dana: rastanimo se dakle! O nebo nada mnom, ti sramežljivo! Ti ognjeno!
O ti srećo moja pred sunčevim rađanjem! Evo dana: rastanimo se dakle! –