Page 95 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

mlada čobanina gde se previja od bola, gušeći se, grčeći se, izmenjena lika, a njemu iz

usta visaše crna teška zmija. Jesam li ikada video toliko gađenja i blede strave na
jednome licu? On je zacelo spavao? A zmija mu tad uljegla u ždrelo, i tu se zagrizla.

Rukom svojom stao sam da trgam zmiju što sam bolje mogao: – uzalud! ruka ne mogade
istrgnuti iz ždrela zmiju. Tada poviče nešto iz mene: »Zagrizi, zagrizi! Glavu dole!

Odgrizi joj glavu!« – tako je vikalo iz mene, moja strava, moja mržnja, moje gadenje,

moja samilost, sve moje dobro i sve moje nevaljalo vikalo je iz mene u jedan glas. –Vi
smeli oko mene! Vi kušitelji, iskušitelji, i oni od vas koji se sa prepredenim jedrima

navezoste na nepoznata mora! Vi obožavaoci zagonetaka! De rešavajte zagonetku koju
sam tada sagledao, protumačite mi priviđenje najusamljenijega! Jer to beše priviđenje i

predviđenje: – šta je to što videh tada u slici? I ko je to koji ima još da dođe? Ko je onaj

čobanin, što mu je zmija onako uljegla u ždrelo? Ko je taj čovek kojemu će tako sve što
je najteže, najcrnje, uljeći u ždrelo? – A čobanin zagrize, kao što sam mu vičući

savetovao; zagrize i odgrize! Daleko od sebe ispljunu glavu zmijinu : – i poskoči na noge.
– Ne više čoban, ne više čovek, – on beše preobražen, ozaren, i smejao se! Nikad još na

zemlji nije se čovek smejao kao što se on smejao! O braćo moja, ja sam čuo smeh koji ne
beše smeh čovekov, – i sada me mori žeđ, mori žud koju ne mogu da umirim. Mori me

žud moja za onim smehom: o kako mogu podnositi da još živim! Ali kako bih mogao

podneti, da sada umrem! –

Tako je govorio Zaratustra.

O nametnutome blaženstvu

Noseći takve zagonetke i gorčine u srcu svom, plovio je Zaratustra morem. Ali
kada se udaljao na četiri dana hoda od blaženog ostrvlja i od svojih prijatelja, savladao je

bio sav svoj bol: – pobedonosno i čvrstom nogom stajao je opet na svojoj sudbini. I tada
je ovako govorio Zaratustra uskliktalo j savesti svojoj : Opet sam sâm, i hoću da sam sâm

sa vedrim nebom i sa slobodnim morem; i opet je oko mene popodne. Popodne je bilo
kad sam nekad prvi put našao prijatelje svoje, popodne kad sam ih našao i po drugi put: –

u čas kad se svaka svetlost smiruje. Jer, što se od sreće nalazi još uz put između neba i