Page 98 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Pred izlazak sunca

O nebo nada mnom, neba čisto, nebo duboko! Ti bezdana svetlosti! Gledajući te
sav ceptim od božanskih požuda. Da se bacim u tvoju visinu – to je za mene dubina! Da

se skrijem u tvoju čistotu – to je moja nevinost! Boga pokriva lepota njegova: tako i ti
skrivaš zvezde svoje. Ti ne govoriš: tako mi ti objavljuješ mudrost svoju. Nemo nad

uzburkanim morem rodilo si se danas meni, ljubav tvoja i tvoja sramežljivast govore

otkrovenjem uzburkanoj duši mojoj. Došlo si k meni lépo, skriveno u svoju lepotu,
progovorilo si meni nemo, otkrivajući mi se u mudrosti svojoj: Kako ne bih naslutio svu

sramežljivost duše tvoje! Pre sunca došlo si k meni, k najvećem usamljeniku. Mi smo
prijatelji odiskona: mi imamo iste muke i iste misli, i sunce je za nas isto. Mi ne

govorimo jedno s drugim jer znamo premnogo –: mi ćutimo jedno s drugim, mi s
osmehom saopštavamo znanje svoje jedno drugome. Zar nisi ti svetlost ognja moga? Zar

nije duša tvoj a sestra pronicavosti mojoj? Skupa smo se svemu učili; skupa smo naučili

uzdići se preko nas k nama samima, i razgoniti oblake iz osmeha našeg: – – bez oblaka
osmehivati se u nizine iz sjajnih očiju i iz dalekih daljina, dok se ispod nas spušta kao

kiša para od nasilja, i cilja, i krivnje. A dok sam išao sâm: čega je bila gladna duša moja u

noćima, i po stranputicama? I kad sam se penjao na bregove, koga sam uvek tražio, do
tebe, na bregovima? Sve moje hodanje i pevanje: do nevolje mi beše, i trebaše da bude

pomoć onome koji ne ume sebi da pomogne: – jedino što cela volja moja hoće, to je da
poleti, da uzleti u tebe! I šta sam većma mrzeo nego brze oblake, i sve što tebe mrljom

zaklanja? I samu rođenu mržnju svoju mrzeo sam, jer tebe mrljom zaklanja! Krivo mi je
na brze oblake, te divlje mačke što se šunjaju: oni uzimaju od tebe i od mene ono što je

naše, – nedoglednu i bezgraničnu moć da kažemo tako je i tako neka bude. Krivo nam je

na te menjače i mešače, na te brze oblake: na te polutane, koji niti su naučili blagosiljati
niti proklinjati iz dna duše. Većma volim da sedeći u buretu ne vidim neba, ili da sedim u

provaliji gde nema neba, nego da gledam kako tebe, sjajna nebesa, brzi oblaci mrljama
zaklanjaju! Često sam imao živu želju da ih prikačim uglastim zlatnim žicama munjinim

pa da, kao grom udaram u talambase po kotlastom im trbuhu: – da udaram gnevno, zato
što otimaju od mene tvoje Tako je i tako neka bude, ti nebo nadamnom, prečisto!

presvetlo! ti bezdano svetlosti! – zato što otimaju od tebe moje. Tako je i tako neka bude!