Page 100 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Tako je govorio Zaratustra.

O vrlini koja umanjuje

1.

Kad je Zaratustra izašao opet na kopno, nije pošao pravo u svoju planinu i u svoju

pećinu, nego je mnogo išao tamo-amo i raspitivao se, i hteo svašta da dozna, tako da je

sâm o sebi u šali govorio: »vidi reku koja krivudajući na sve strane teče natrag ka svome
izvoru!« Hteo je naime da sazna, šta se međutim dogodilo sa čovekom da li je postao veći

ili manji. I vide tada jednom niz novih kuća; on se začudi, i reče: »Čemu su ove kuće?
Zaista vam kažem, nije ih duša velika tu podigila, sebi za sliku i priliku! Da li ih je kakvo

ludo dete povadilo iz kutije igračaka svojih? Neka bi ih drugo kakvo dete ponovo složilo

u svoju kutiju! Pa te sobe i ti vajati: zar mogu ljudi tu stanovati? Izgleda mi da su
načinjeni za lutke od svile; ili za oblaporne mačkice, koje dopuštaju da se i prema njima

bude oblaporan.« I Zaratustra zastade,i premišljaše. Najzad reče žalostivo: »Sve je
postalo manje! Svuda vidim niske kapije: ko je kao ja što sam može se još provući kroz

njih ali se – mora sagnuti! O, kada ću opet stići u svoj zavičaj, gde se ne moram saginjati
više – ne moram više saginjati pred malima!« – I Zaratustra uzdahnu i gledaše u daljinu.

– A istoga dana držao je svoju besedu o vrlini što umanjuje.

2.

Prolazim kroz ovaj narod, sa otvorenim očima: ne praštaju oni meni što ne
zavidim vrlinama njihovim. Oni bi da me ujedu, zato što im kažem da su za male ljude

potrebne male vrline – i zato što teško podnosim da su mali ljudi uopšte potrebni! Još

sam ja ovde sličan petlu na tuđem dvorištu, koga bi i kokoši da ujedaju; ali se ja zato ne
ljutim na te kokoši. Ja sam učtiv prema njima, kao prema svakoj sitnoj neprijatnosti; biti

bodljikav prema onome što je malo, izgleda mi mudrost za ježa. Oni svi govore o meni,
kad uveče sede oko ognjišta, – oni govore o meni, ali niko ne misli – na mene! U tome je

nova tišina kojoj sam se naučio: da graja njihova oko mene razastire ogrtač oko misli