Page 101 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 101

mojih. Oni žagore među sobom: »šta hoće taj mutni oblak? Pripazimo, da nam ne donese

                   kakvu zarazu! « A onomad trže jedna žena k sebi dete svoje, koje se uputilo beše k meni:
                   »uklanjajte decu! vikala je; takve oči spaljuju kao grom duše detinje« Oni kašljucaju kad

                   ja govorim: misle da je kašljucanje zapreka za jake vetrove, – oni i ne slute ništa o
                   huktanju sreće moje! »Mi još nemamo vremena za Zaratustru« to im je izgovor; ali, šta je

                   stalo do vremena koje za Zaratustru, »nema vremena«? A tek kad me hvale: kako bih

                   mogao zaspati na njihovoj hvali? Bodljikav pojas, to je za me pohvala njihova: svrbi me
                   još i kad ga skinem sa sebe. I ovo sam još naučio među njima: onaj što hvali, pravi se kao

                   da natrag daje, a u stvari hoće da mu se još više pokloni! Pitajte nogu moju, da li joj godi
                   njihovo priznanje i prizivanje! Zaista vam kažem, po takvome taktu i tiktaku ne voli ona

                   ni igrati ni stajati. Hteli bi da me hvalom navedu i zavedu na malu vrlinu; hteli bi da

                   nagovore nogu moju da zaigra uz tiktak male sreće. Prolazim kroz taj narod, s otvorenim
                   očima: oni su postali manji, i postaju sve manji: – a to je usled nauke njihove o sreći i

                   vrlini. Oni su naime skromni i u vrlini – jer hoće da se dobro osećaju. A dobro se osećati
                   može čovek samo u društvu skromne vrline. Doduše, i oni uče na svoj način koračati, i

                   unapred koračati: ja im to zovem gegucanjem. Njime su oni na putu svakome koji hita.
                   Mnogi od njih idu unapred a pri tom se osvrću unazad, sa ukrućenirn vratom: na toga

                   rado nasrnem trčeći. Noga i oči ne treba da lažu, niti da teraju u laž jedno drugo. A

                   mnogo lažljivosti ima kod malih ljudi. Neki od njih zaista hoće, ali većina je tek predmet
                   hotenja. Neki su od njih prirodni, ali većina su loši glumci. Ima među njima glumaca koji

                   ne znaju da su glumci, i glumaca koji ne bi hteli da su glumci – pravi i prirodni su uvek
                   retki, osobito pravi glumci. Malo je ko tu muško: stoga im se žene pomuškarče. Jer samo

                   ko je dosta muško, moći će da iskupi u ženi – ženu. A ovo pritvorstvo izgleda mi kod njih
                   najgore: što se i oni koji zapovedaju pretvaraju da imaju iste vrline kao oni koji slušaju.

                   »Ja slušam, ti slušaš, mi slušamo« – tako tu klanja pritvorstvo i onih koji zapovedaju, –

                   ali avaj, ako je prvi gospodar samo prvi sluga! Ah, i u pritvorstva njihova zalutala je već
                   radoznalost oka moga; i dobro sam pogađao u  čemu je sva mušička sreća njihova, i

                   zujanja njihova po oknima suncem obasjanim. Vidim toliko dobrote, toliko slabosti.

                   Toliko pravdoljublja i milosrđa, toliko slabosti. Zaobljeni su, pravdoljubivi, i dobroćudni
                   jedni prema drugima, kao što su peščana zrnca zaobljena, pravdoljubiva, i dobroćudna

                   prema peščanim zrncima. Zagrliti skromno jednu malu sreću – to nazivaju »predanošću«!
   96   97   98   99   100   101   102   103   104   105   106