Page 103 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

govorim ovde gde niko nema moje uši! Daj dakle da povičem, da vetri nose na sve strane

sveta: Postajete sve manji, vi mali ljudi! Krnjite se, vi koji se dobro osećate! Još ćete mi
ponestati – – usled mnogih sitnih vrlina vaših, usled mnogih sitnih propuštanja vaših,

usled mnoge sitne predanosti vaše! Premnogo štedeći, premnogo popuštajući takvo je
zemljište na kome ste vi! Ali da bi drvo visoko naraslo, potrebno je da pusti tvrde žile

među tvrde stene! I ono što vi propustite učiniti, tka tkivo sve ljudske budućnosti; i vaše

je ništavilo paučina i pauk koji živi od krvi budućnosti. Kad vi uzimate, izgleda kao da
kradete, vi vrli mališani; i još i među zlikovcima važi kao pravilo časti, da »se krasti sme

samo kad se ne može oteti « »Ići će već« – i to je jedan od nauka predanosti. Ali ja vama
kažem, vi koji se dobro osećate: neće ići, i sve će manje ići s vama! O, kad biste odbacili

od sebe svaku polutansku volju, pa se odlučili bilo za lenstvovanje bilo za rad. O, kad

biste razumeli,reči moje: »činite najzad što hoćete, – ali budite prvo takvi da možete
hteti! « »Ljubite najzad bližnjega svoga kao sama sebe, – ali budite prvo takvi da ljubite

sami sebe – – da ljubite velikom ljubavlju, da ljubite velikim preziranjem!« Tako govori
bezbožnik Zaratustra. – Ali što ja govorim ovde gde niko nema moje uši! Još je ovde za

jedan sat prerano za mene. Svoj rođeni preteča ja sam među ovim narodom, svoj .rodeni
petlov kukurek kroz mračne ulice. Ali, kucnuće njihov čas! Pa će kucnuti i moj! Svakim

satom postaju manji, jadniji, neplodniji, – jadno rastinje! jadne zemljište! I uskoro ležaće

tuda kao suva trava i stepa, i, zaista vam kažem, biće siti samih sebe – žedno će tražiti
više vatre nego li vode! O blagosloveni času munje! O tajno pred Podne! Požarima koji

sve zahvataju načiniću ih još jedanput, i telalima sa plamenim jezicima: – neka telale tada
po svetu plamenim jezicima. Evo njega, dolazi, tu je već, veliko Podne.

Tako je govorio Zaratustra.

Na Brdu maslinovu

Zima, zao gost, nastanila se kod mene u kući; plave su mi ruke od njegova
prijateljskog stiska. Ja ga štujem, tog zlog gosta, ali ga najradije ostavljam sama. Volim

da pobegnem od njega: ko ume dobro da beži, može pobeći! S toplim nogama i toplim

mislima bežim onamo gde nema vetra, u sunčani kut moga Maslinova brda. Tu se