Page 94 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 94

duga koliko  čitava večnost. A ona duga naviše – ona je druga večnost. Te staze

                   protivuslove jedna drugoj, one se sukobljavaju i suzbijaju: – i baš ovde, na ovoj kapiji,
                   one se sučeljavaju. Ime kapije stoji eno napisano: »Trenutak«. Ali kad bi kogod pošao

                   jednom od njih unapred – sve dalje i dalje: da li misliš, čovečuljku, da te staze večno
                   protivuslove jedna drugoj?« – »Sve što je pravo, laže, mrmljao je prezrivo čovečuljak.

                   Svaka je istina kriva, a samo vreme je krug.« »Duše težine! rekoh gnevno, ne izvlači se

                   tako olako! Ili ću te sad ostaviti da čučiš tu na tom kamenu, kljakonogo, – a ja sam te
                   poneo u vis! Pogle, rekoh dalje ovaj trenutak! Od ove kapije »Trenutak« vodi duga večna

                   staza unazad: iza nas leži jedna večnost. Zar nije sve na svetu što može da trči, imalo
                   jednom već da pretrči ovu stazu? Zar se nije sve na svetu što može da se dogodi, jedanput

                   već dogodilo, svršilo, prešlo? A ako je sve već jedanput bilo: šta misliš ti, čovečuljku, o

                   ovome trenutku? Zar nije i ova kapija već jedanput – bila? I zar nisu sve stvari na ovom
                   svetu tako čvrsto jedna s drugom skopčane, da ovaj trenutak povlači za sobom i sve što

                   će doći? – Dakle – i sâm sebe. Jer, sve na svetu što može da trči: i po ovoj dugoj stazi
                   napolje – mora još da trči! – I onaj lagani pauk što puzi po mesečini, i sama ta mesečina, i

                   ja i ti na kapiji, šapućući ovako jedan s drugim, šapućući o večnim stvarima, – zar nismo
                   svi mi već jednom bili? – i zar nećemo opet doći, i trčati ovom drugom stazom, napolje,

                   ispred nas, tom dugom jezovitom ulicom – zar se nećemo večno opet vraćati? – « Tako

                   sam govorio, i sve to tiše: jer sam se strašio svojih rođenih misli i primisli. Tada,
                   odjedared,  čuh gde u blizini zavija pas. Jesam li ikada  čuo psa da tako zavija? Moja

                   misao poteče unazad. Jeste! Dok dete bejah, u ranom detinjstvu – tada sam čuo psa da
                   tako zavija. I video sam ga tad, narogušena, s glavom u vis, drhćući, sred gluhe ponoći,

                   kad i psi veruju u aveti: – tako da se sažalih. Baš je pun mesec, nemo kao smrt, prelazio
                   preko kuće, baš je bio zastao, kao zaokrugljen oganj, – nepomičan na ravnome krovu, kao

                   na tuđoj imovini: – To je tada prestravilo bilo psa; jer psi veruju u kradljivce i u aveti. Pa

                   kad sam sad opet začuo onako zavijanje, sažalih  se ponovo. Kud se dede sada
                   čovečuljak? I kapija? I pauk? I sav onaj šapat? Da li sam ja sve to sanjao? Jesam li se

                   probudio iza sna? Stajao sam odjedared, iznenadno, između divljih stenurina, sâm,

                   napušten, sred puste mesečine. Ali, tu je ležao čovek! A tu! Tu je skakao pas, narogušen,
                   zavijajući, – eno me ugleda gde dolazim – i zaurlika, stade vikati: – da li ikad čuh psa da

                   tako viče za pomoć? Zaista vam kažem, što tu videh, nikada toga još ne videh. Videh
   89   90   91   92   93   94   95   96   97   98   99