Page 94 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

duga koliko čitava večnost. A ona duga naviše – ona je druga večnost. Te staze

protivuslove jedna drugoj, one se sukobljavaju i suzbijaju: – i baš ovde, na ovoj kapiji,
one se sučeljavaju. Ime kapije stoji eno napisano: »Trenutak«. Ali kad bi kogod pošao

jednom od njih unapred – sve dalje i dalje: da li misliš, čovečuljku, da te staze večno
protivuslove jedna drugoj?« – »Sve što je pravo, laže, mrmljao je prezrivo čovečuljak.

Svaka je istina kriva, a samo vreme je krug.« »Duše težine! rekoh gnevno, ne izvlači se

tako olako! Ili ću te sad ostaviti da čučiš tu na tom kamenu, kljakonogo, – a ja sam te
poneo u vis! Pogle, rekoh dalje ovaj trenutak! Od ove kapije »Trenutak« vodi duga večna

staza unazad: iza nas leži jedna večnost. Zar nije sve na svetu što može da trči, imalo
jednom već da pretrči ovu stazu? Zar se nije sve na svetu što može da se dogodi, jedanput

već dogodilo, svršilo, prešlo? A ako je sve već jedanput bilo: šta misliš ti, čovečuljku, o

ovome trenutku? Zar nije i ova kapija već jedanput – bila? I zar nisu sve stvari na ovom
svetu tako čvrsto jedna s drugom skopčane, da ovaj trenutak povlači za sobom i sve što

će doći? – Dakle – i sâm sebe. Jer, sve na svetu što može da trči: i po ovoj dugoj stazi
napolje – mora još da trči! – I onaj lagani pauk što puzi po mesečini, i sama ta mesečina, i

ja i ti na kapiji, šapućući ovako jedan s drugim, šapućući o večnim stvarima, – zar nismo
svi mi već jednom bili? – i zar nećemo opet doći, i trčati ovom drugom stazom, napolje,

ispred nas, tom dugom jezovitom ulicom – zar se nećemo večno opet vraćati? – « Tako

sam govorio, i sve to tiše: jer sam se strašio svojih rođenih misli i primisli. Tada,
odjedared, čuh gde u blizini zavija pas. Jesam li ikada čuo psa da tako zavija? Moja

misao poteče unazad. Jeste! Dok dete bejah, u ranom detinjstvu – tada sam čuo psa da
tako zavija. I video sam ga tad, narogušena, s glavom u vis, drhćući, sred gluhe ponoći,

kad i psi veruju u aveti: – tako da se sažalih. Baš je pun mesec, nemo kao smrt, prelazio
preko kuće, baš je bio zastao, kao zaokrugljen oganj, – nepomičan na ravnome krovu, kao

na tuđoj imovini: – To je tada prestravilo bilo psa; jer psi veruju u kradljivce i u aveti. Pa

kad sam sad opet začuo onako zavijanje, sažalih se ponovo. Kud se dede sada
čovečuljak? I kapija? I pauk? I sav onaj šapat? Da li sam ja sve to sanjao? Jesam li se

probudio iza sna? Stajao sam odjedared, iznenadno, između divljih stenurina, sâm,

napušten, sred puste mesečine. Ali, tu je ležao čovek! A tu! Tu je skakao pas, narogušen,
zavijajući, – eno me ugleda gde dolazim – i zaurlika, stade vikati: – da li ikad čuh psa da

tako viče za pomoć? Zaista vam kažem, što tu videh, nikada toga još ne videh. Videh