Page 102 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

a pri tom već skromno žmirkaju, ne bi li ugledali novu kakvu malu sreću. U dnu duše i

prostote svoje, oni najvećma žele jedno: da im niko ne nanese uvrede. Zato izlaze
nasusret svakome, i gledaju da mu ugode. Ali to je kukavičluk: iako se kaže za nj

»vrlina«. - Ako slučajno progovore grubo, ti mali ljudi: ja iz toga čujem samo da su
promukli, – jer svaki povetarac učini da promuknu. Prepredeni jesu, u njihovih su vrlina

prepredeni prsti. Ali im nedostaju pesnice, prsti njihovi ne umeju da se skriju ispod

pesnice. Za njih je vrlina ono što čini skromnim i pitomim na taj način prave od vuka psa,
a od sama čoveka najbolju domaću životinju čovekovu. »Mi smo stolac svoj postavili po

sredini – to mi kaže smeškanje njihovo, – isto tako daleko od boraca koji izdišu koliko od
prezadovoljnih krmaka.« Ali te je – osrednjost, iako se kaže za nj umerenost. –

3.

Prolazim kroz taj narod, i tek ponešto reknem: ali niti umeju da prime niti da
zadrže. Čude se što nisam došao da pokudim požude i pohote; a zaista vam kažem, ja

nisam došao ni da čuvam od kesaroša! Čude se što nisam voljan da mudrost njihovu još
zaoblim, ili zaoštrim: baš kao da nemaju dosta mudrica, kojih mi glas škripi kao pisaljka

po tablici! A kad im doviknem. »Obaspite psovkom sve strašljive đavole u vama, koji
vole da cvile i da krše ruke i da metanišu«, tada kliču: »Zaratustra je bezbožnik«.

Poglavito kliču tako učitelji njihovi u predanosti; a baš njima najradije podvikujem u uši:

Jeste! Ja jesam bezbožnik Zaratustra! O ti učitelju predanosti! Svud, gde ima što malo i
bolesno i natrulo, razmile se kao uši; i jedino mi gadenje moje ne da da ih zgnječim

izmedu nokata. Evo! Ovo je moja propoved za njihova ušesa: ja sam bezbožnik
Zaratustra, koji kaže: »ko je bezbožniji od mene, da uživam ako će me poučiti?« Ja sam

bezbožnik Zaratustra: gde ću naći sebi slične? A meni su svi oni slični koji volju svoju

sami sebi daju, i odbacuju od sebe svaku predanost. Ja sam bezbožnik Zaratustra: u
svome loncu kuvam ja sebi svaki slučaj. I tek kad je tu skuvan do kraja, zdravljam ga

dobrodošlicom, kao jelo koje je za mene. Zaista vam kažem, mnogi je slučaj dolazio k
meni kao gospodar: ali kao još veći gospodar odgovarala mu je volja moja, – i brzo bi

ležao moleći na kolenima – – moleći, da bi našao konaka i srca u mene, i udvarajući se

ponizno: »Pogle samo, Zaratustra, tako dolazi jedino prijatelj k prijatelju!« – Ali što ja