Page 97 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

zima opet dohvatili, da škljocam ustima i zaškripim zubima!« uzdisao sam: – i ledne

magle pokuljaše iz mene. Prošlost moja provali grobove svoje, mnogi se živ sahranjeni
bol probudi : – ta i legao je bio u grob tek da se ispava, sakriven u mrtvačke pokrove. I

sve mi glasno govoraše znacima: »Vreme je!« Ali ja – nisam slušao: dok se najzad
bezdan moja ne uskoleba i misao me moja ujede. Ah, misli iz bezdna, ili moja misli!

Kada ću steći snage da slušam kako ponireš u dubinu a da ne zadrhćem? Do u podgrlac

zalupa mi srce kada te čujem kako ponireš! I samo me ćutanje tvoje davi, ti koja si
ćutljiva kao bezdana! Još se nikad ne usudih pozvati te da izađeš: dosta već beše što te u

sebi – nošah! Još ne bejah dosta snažan za poslednju, lavlju obest, i lavlji nestašluk.
Dosta strašna činila mi se oduvek već težina tvoja: ali jednom ću steći snage i glas lava,

koji će te pozvati da izađeš! A kada se budem savladao u tome, prevladaću se još i u

većemu; i pobeda biće pečat usavršenja mog! – Međutim lutam još tamo-amo po
neizvesnim morima: slatkorečivi mi se slučaj udvara; gledam unapred i unazad –, još ne

gledam prema kraju. Još mi nije stigao čas moje poslednje borbe, – ili stiže li mi zar baš
evo sad? Odista, sa zluradom lepotom posmatraju me iz okola more i život! O Popodne

moga života! O, srećo pred Večerjem! O, pristanište nasred morske pučine! O, pokoju u
neizvesnome! Kako u sve vas nemam vere! Odista, nemam vere u vašu zluradu lepotu! Ja

sam kao ljubavnik koji nema vere u osmeh odviše ljubak. Kao što on gura ispred sebe

svoju draganu, nežan još i kad je osoran, ljubomornik – tako i ja guram ispred sebe ovaj
blaženi čas. Dalje od mene, blaženi času! S tobom mi dođe blaženstvo i protiv volje

moje! A mene evo ovde volina da trpim najdublji bol svoj: – u nevreme si došao! Dalje
od mene, blaženi času! Bolje je da potražiš konaka onde – kod moje dece! Pohitaj! i

blagoslovi ih još pre večeri mojom srećom! Evo se već veče približuje: sunce seda. Gde –
moja sreća! – Tako je govorio Zaratustra. I čekaše na svoju nesreću celu noć: ali čekaše

uzalud. Noć osta vedra i tiha, a sama sreća sve mu se više približavaše. Pred zoru,

nasmeja se Zaratustra u srcu svom, i reče podrugljivo: »sreća trči za mnom. To dolazi
otud što ja ne trčim za ženama. Jer, sreća je žena«.