Page 104 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

smejem svome goropadnome gostu, i još sam mu zahvalan što mi kod kuće tamani muve

i mnogu sitnu graju utiša. Jer on ne trpi da mušica zapeva, a kamo li više njih; čitavu
ulicu očisti i opusti, da je i mesečini strah noću kroz nju sijati. Opor je to gost, – ali ja ga

štujem, i ne padam ničice pred trbušatim kumirom vatre, kao mekušci. Bolje je malo i
cvokotati zubima, nego padati ničice pred kumirom! – to je po mojoj prirodi. A naročita

mi je krivo na sve zapaljive, dimljive i memljive kumire vatre. Onog koga volim, većma

volim u zimu nego u leto; a bolje i srčanije ismevam neprijatelje svoje sada, otkako mi je
zima u kući. Odista srčano, čak i onda kad se brže bolje uspuzim u postelju: – i tu se još

smeje i džiglja moja sakrivena sreća; smeje se još san moj laža. Zar ja – puzavac? Nikad
u životu svom nisam pred moćnima puzao; a ako sam kad lagao, lagao sam iz ljubavi.

Stoga sam veseo i u zimskoj postelji. U maloj postelji bolje se zagrejem nego u

prostranoj, jer ja sam surevnjiv na svoju sirotinju. A zimi mi je ona najvernija.
Nestašlukom započinjem svaki dan, – podsmevam se zimi hladnim kupatilom. na to se

roguši moj goropadni gost. A ponekad ga i zagolicam voštanom svećicom: da bi mi
jednom već razgrnuo nebo iz pepeljave polutame. Naročito sam zajedljiv baš s jutra: u

rani čas, kad vedro na bunaru zvecka a konji još topli ržu kroz sive ulice: – Nestrpljivo
čekam tad da mi se najzad ukaže svetlo nebo, belobrado zimsko nebo, sedoglavi starac, –

– ćutljivo zimsko nebo, koje često ćutke prelazi i preko sunca svog! Da li sam se ja to od

njega naučio dugom svetlom ćutanju? Ili se ono tome naučilo od mene? Ili ga je svako od
nas sâm pronašao? Svaka dobra stvar ima tisućostruko poreklo, – sve dobre nestašne

stvari skaču veselo u život: kako bi one to uvek samo – jedanput činile! I dugo je ćutanje
jedna dobra nestašna stvar, i gledati kao zimsko nebo iz svetlog lica sa okruglim očima; –

ćutke kao ono prelaziti preko svoga sunca, i preko svoje nesalomljive sunčane volje:
odista, tu sam veštinu i taj sam zimski nestašluk dobro naučio! Najmilija pakost moja i

veština jesu u tome, što sam ćutanje svoje naučio da se svojim ćutanjem ne odaje.

Zvekećući rečima i kockama nadmudrujem dostojanstvene iščekivače: neka svima tim
strogim nadziračima izmaknu volja moja i cilj moj. Da mi niko ne bi spustio pogled na

dno moje, i do poslednje volje moje, – toga sam radi pronašao dugo svetlo ćutanje svoje.

Na mnogog sam već mudricu naišao, koji je lice svoje zamotavao u veo i mutio vodu
svoju, da ga niko ne providi i ne vidi na dno. Ali baš su k njemu dolazili još mudriji

podozrivači i razbijači oraha: baš od njega pecali su i upecavali najskriveniju ribu