Page 96 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

zemlje, to traži sad sebi konaka u kakvoj svetloj duši: usled sreće smiruje se sad svaka

svetlost. O popodne moga života! Nekad je i moja sreća sišla u dô da traži sebi konaka: i
našla je tu one iskrene gostoljubive duše. O popodne moga života! Šta sve nisam dao da

bih imao jedno: onaj živi sâd misli mojih i onu jutarnju rumen najviše nade moje.
Sadrugove tražio je nekad stvaralac, i decu svoje nade: i gle, ispostavilo se da ih ne može

naći, osim ako ih tek sâm ne stvori. I tako se nalazim evo posred dela svog, idući ka deci

svojoj i dolazeći od njih: radi dece svoje mora Zaratustra usavršiti sama sebe. Jer čovek iz
dna srca voli samo dete svoje, i svoje delo; i gdegod ima velike ljubavi za samoga sebe,

tu je ona znamenje trudnoće: tako sam to našao. Još mi se zelene deca moja u prvom
proleću svom, stojeći nablizu jedno do drugog i povijani istim vetrovima, drveta moga

vrta i najboljeg zemljišta mog. Zaista vam kažem! Gde je takvih drveta, jedno blizu

drugoga, tu ima blaženog ostrvlja! Ali ću ih ja jednom iz zemlje iskopati, i svako ću za
sebe posaditi: da se navikne na samoću i na prkos i na opreznost. Čvornovato i svijeno,

čvrsto i savitljivo u isti mah, neka mi se tad diže kraj mora, kao živa kula-svetilja,
nesavladljivog života. Onde gde se vihori strmoglavljuju u more, i gde se surla planinâ

vodom poji, tu neka svaki po jedared obdan i pojedared obnoć stoji na straži, da bi ispitao
sebe i spoznao. Treba mu izveštaj i ispit o tome da li je od moga roda i od moga kolena, –

da li je gospodar jedne druge valje, ćutljiv i kada govori, i podajući se tako da dajući

uzima: – da bi jednom postao sadrugom mojim, i onim koji stvara i koji svetkuje zajedno
sa Zaratustrom – : onim koji moju volju ispisuje na moje tablice: da bi se sve na svetu do

savršenstva usavršilo. Njega radi i njemu podobnih radi moram da načinim savršenim
sam sebe: stoga izbegavam sada sreću svoju i podajem se svakoj nesreći – da bih i sâm

položio poslednji ispit svoj i dao izveštaj o sebi. Zaista vam kažem bilo je vreme da
pođem i putnikova sen, i najduži rok, i najtiši čas – svi su me nagovarali: »krajnje je

vreme!« Vetar mi je duvao kroz ključaonicu, i govorio »Dođi!« Vrata su mi se potajno

rasklopila, i rekla »Idi!« A ja sam ležao prikovan za ljubav prema deci svojoj: živa želja
namakla mi je tu zamku, živa želja za ljubavlju, da bih postao plenom dece svoje, i da bih

sebe izgubio njih radi. Želeti – već to je za mene što i izgubiti sebe. Ja imam vas, decu

svoju! I u tome što vas imam, sve neka bude izvesnost a ništa želja. Ali sunce ljubavi
moje ležalo je teško grejući nada mnom, rođenim sokom svojim kuvao je Zaratustra, – i

senke i sumnje odleteše preko mene. Već se zaželeh mraza i zime: »o da bi me već mraz i