Page 93 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

sunovrat dole, duhu težine, mome đavolu i din-dušmaninu. U visinu: – iako je ovaj useo

bio na me, upola čovečuljak upola krtica; sâm uzet a čineći uzetim; kapajući mi olovo u
uši, i olovne misli u mozak. »O Zaratustra, šaputao je podrugljivo slog po slog, ti kamenu

mudrosti! Ti si se bacio u visinu, – ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti! O
Zaratustra, kamenu mudrosti, u vis bačeni kamenu, razbijaču zvezda! Ti si sâm sebe

bacio u tu visinu, – ali svaki u vis bačen kamen mora – pasti! Osuđen na sama sebe, i na

kamenovanje sama sebe: O Zaratustra, daleko si doduše kamen bacio, – ali na tebe će
natrag pasti!« Na to zaćuta čovečuljak; i to je tako trajalo dugo. Njegovo mi je ćutanje

padalo teško; na ovaj način udvoje, čovek je više usamljen nego kad je sam! Penjao sam
se, penjao, sanjao sam, razmišljao sam, – ali mi je sve padalo teško. Bio sam kao bolesnik

kojega umaraju opaki bolovi njegovi, a kojega onda san još više opak probudi od

spavanja. – Ali ima nešto u meni što zovem smelošću: ona mi je uvek dosad ubijala
svaku nesmelost. Ta smelost naredi mi najzad da stanem, i da rečem. »Čovečuljku! Ti! Ili

ja!« – Jer smelost najbolje ubija, – smelost koja napada: iz svakoga napadaja odjekuje
zveket igre. A čovek je najsmelija životinja: zato je i savladao sve ostale životinje.

Zvonkom igrom nadvladao je dosad još svaki bol; a čovečanski je bol najdublji bol.
Smelost ubija i nesvesticu pred ponorima: a gde čovek nije pred ponorom? Zar nije i

samo gledanje – gledanje u ponor? Smelost najbolje ubija: smelost ubija i sažaljenje. A

sažaljenje je najdublji ponor: kako god duboko vidi čovek u život, isto toliko duboko vidi
i u patnju. Ali smelost najbolje ubija, smelost koja napada: ona će ubiti još i smrt, jer ona

kaže: Je li to bio život? Pa hrabro! Daj ga još jednom!« U takvoj je izreci mnogo zvonke
igre. Ko ima uši, neka čuje. –

2.

»Stani, čovečuljku! rekoh. Ja! Ili ti! Ali ja sam jači od nas dvojice: – ti ne
poznaješ misao moju duboku kao ponor! Nju – ti ne bi mogao izdržati! « – Tada se

dogodi nešto što mi olakša teret: čovečuljak, radoznalac jedan, skoči mi dole s ramena! I
šćućuri se preda mnom na jednom kamenu. A tu gde stadosmo beše baš prosek kroz

stenu. »Pegle ovu kapiju, čovečuljku! nastavih ja govor: ona ima dva lica. Dve se staze

ovde sastaju: njima još niko nije išao do kraja. Ova duga ulica što vodi unazad: crna je