Page 92 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

malo zrak od toplog mu daha, ugledaš li mu ma i čuperak mekih dlaka na šapi : – odmah

si spreman da ga miluješ i k sebi prizivaš. Ljubav je opasnost najusamljenijeg, ljubav
prema svemu, samo ako diše! Smešne su, odista, ludost moja i skromnost moja u ljubavi!

– Tako je govoro Zaratustra, i pri tom se po drugi put smejao: ali se tada seti svojih
prijatelja koje je bio napustio – i kao da se ogrešio o njih mislima svojim, ljutio se na

sebe zbog svojih misli. Nabrzo, tako, od smeha pređe u plač: – gorko plakaše Zaratustra

od ljutine, i od čežnje.

O priviđenju i zagonetki

1.

Kad se raščulo među lađarima da je Zaratustra na brodu – a bio je na lađu došao

zajedno s njim čovek jedan sa blaženog ostrvlja – nastade velika radoznalost, i
iščekivanje. Ali je Zaratustra dva dana ćutao, budući hladan i nem od žalosti, i nije

odgavarao ni na poglede ni na reči. Uveče drugog dana, međutim otvori opet uši svoje,

iako je još ćutao: jer bilo je da se čuje na toj lađi mnogo štošta čudno i s opasnošću
skopčano, što je dolazilo izdaleka a htelo ići još i dalje. Zaratustra je ipak bio prijatelj

svih onih koji idu na daleke puteve, i koji ne vole život bez opasnosti. I gle! slušajući,

odreši se naposletku i njemu jezik, i raskravi se led sa srca njegova: – I on progovori
ovako i reče: Vama, smelim kušiteljima, iskušiteljima, i svima koji se ikad prepredenim

jedrima navezoste na strašno more, – vama, opijenima zagonetkama, obožavaocima
sumraka, čiju dušu mame glasi frula u sve varljive vrtloge. – jer vi nećete mlakom rukom

da se povodite za koncem koji napipate; i, gde možete da naslutite tu vi ne volite da
zaključujete – vama samo reći ću zagonetku koju videh – sablast najusamljenijega. –

Namršten išao sam nedavno kroz mrtvački bledi sumrak, – namršten i okoran, sa

stisnutim usnicama. Ne beše mi zašlo samo jedno sunce. Staza jedna koja se prkosno
penjala kroz kamenje, nevaljala, usamljena staza, za koju ne htedoše da znaju već ni

korov ni šiblje: ta brdska staza stenjala je pod prkosom moga kroka. Nemo koračajući
preko podrugljivoga prštanja šljunka, drobeći kamen sa kojeg je klizao, tako se korak moj

sam primoravao napred u visinu. U visinu: – usprkos duhu koji ga je vukao dole,