Page 91 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ono što je najmekše na tebi. Ko se uvek mnogo čuva, boluje naposletku od tog svog

mnogog čuvanja. Blagosloveno ono što čini tvrdim! Ja ne blagosiljam zemlju u kojoj
maslo i med – teku! Potrebno je da ne vidi sebe, ko hoće mnogo da vidi: – tu tvrdoću

treba da ima svaki koji se penje uzbrdo. A ko, željan saznanja, upire oči na sve strane,
kako bi taj mogao videti na stvarima drugo do spoljašnje uzroke njihove! Ti, o Zaratustra,

ti si hteo da vidiš dno i pozadinu stvari: ti moraš dakle preći preko sama sebe, – gore, u

visinu, dok i zvezde tvoje ne budu ispod tebe! « Dâ! Da gledam dole na sama sebe, i još i
na zvezde svoje: To tek znači za mene vrh, to je još preostalo za mene kao poslednji vrh!

Tako je govorio u sebi Zaratustra penjući se, tražeći u tvrdim izrekama utehe srcu svom:
jer srce mu je bilo bolno više nego ikad. A kad je stigao na najvišu tačku ostrva, gle, ono

drugo more ležalo je rašireno pred njim: i on zasta, i ćutao je dugo. A noć je bila hladna

na toj visini, i vedra i zvezdana. Ja vidim udes svoj, reče naposletku žalostivo. Ah neka!
Ja sam spreman. U ovaj čas otpoče poslednja osama moja. Ah, to crno tužno more

podamnom! Ah, ta trudna, noćna natmurenost! Ah, sudbino, ah, more! K vama se sada
moram dole sići! Stojim pred najvišim brdom svojim, i pred najdužim putovanjem

svojim: stoga prvo moram sići dublje nego što sam se ikad popeo: – dublje dole u bol
nego što sam se ikad popeo, do usred njegove najcrnje bujice! To ište od mene sudbina

moja. Ali neka! Ja sam spreman. Otkuda dolaze najviša brda? tako sam pitao nekad. I

naučih tad, da dolaze iz mora. Svedočanstvo o tome zapisano je u stenje njihovo, i na
zidove vrhova njihovih. Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju ono što je

najviše. – Tako je govorio Zaratustra na vrhu brda, gde je bilo hladno; a kad je stigao u
blizinu mora, te stajao najzad sâm među obroncima, umorio ga beše put, i čežnja ga

spopade više nego ikad. Sve sad još spava, reče, i more spava. Sanjivo, i kao da me ne
poznaje, pogleda na me. Ali ja osećam kako toplo diše. I osećam, i kako sanja. Ugiba se i

previja u snu, na tvrdome uzglavlju. Čuj! Oslušni! Kako teško uzdiše od zlih uspomena!

Ili, zlih iščekivanja? Ah, ja sam tužan kao i ti, ti mračno čudovište, i još ljut na sama sebe
tebe radi. Ah, što moja ruka nema dosta snage! Rado bih te, zaista ti kažem, izbavio od

zlih snova! – I dok je Zaratustra tako govorio, smejao se neutešno i gorko samome sebi.

Je li, Zaratustra! reče, zar bi ti još i moru da pevaš pesmu uspavanku? Ah, ljubazna
budalo Zaratustro, preblaženi u poverljivosti svojoj! Ali, takav si bio oduvek: uvek si ti s

poverenjem prilazio svemu strašnome. Svako strašilo ti bi da pomiluješ. Zadrhće li samo