Page 88 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

Najtiši čas

Šta se zbi sa mnom, prijatelji moji? Vidite da sam zbunjen, izgubljen, nevoljno

poslušan, spreman da pođem – ah, od vas da odem! Jeste, još jednom mora Zaratustra u
svoju samoću: ali, neveselo vraća se ovaj put medved u svoju pećinu! Šta mi se dogodi!

Ko mi naredi? – Ah, moja srdita gospodarica hoće tako, ona me oslovi; rekoh li vam već
ime njeno? Juče pred veče oslovi me moj najtiši čas: to je ime moje strašne gospodarice. I

tu bi odlučeno, – moram vam sve reći, da vam srce vaše ne bi otvrdlo prema odlazniku

tako iznenada! Znate li vi šta je strah onoga koji hoće da zaspi? – Prožme ga strah od
glave do pete u času kad ispod njega nestaje tla a san mu dolazi. Ovo vam kažem kao

sliku. Juče, u času najtišemu, nestade tla ispod mane: san mi dolazaše. Skazaljka se
pomače, časovnik moga života utiša dah – nikada ne čuh takvu tišinu oko sebe: srce mi

stade jako kucati. Tada mi prozbori nešto bez glasa: »Ti već znaš, Zaratustra?« -

Uzviknuo sam prestravljen ovim šapatom a krv mi se ledila u obrazima: ali sam ćutao. Na
to mi i po drugi put prozbori nešto bez glasa: »Ti znaš, Zaratustra, ali ti nećeš da kažeš!«

Najzad odgovorih kao kakva jogunica: »Jeste, ja znam samo neću da kažem!« Na to mi
opet prozbori ono bez glasa: »Da li nećeš, Zaratustra? Je li to baš tako? Ne skrivaj se

svojim jogunstvom! « – A ja sam plakao, i drhtao kao dete, i govorio: »Ah, ta ja bih hteo,
ali kad ne mogu! Oprosti mi samo to! To je preko moje snage!« Na to mi opet prozbori

ono bez glasa: Šta je stalo do tebe, Zaratustra! Reci što imaš da kažeš pa ma se skrhao! «

– A ja odgovorih: »Ah, zar to ja imam da kažem! I, ko sam ja? Ja čekam dostojnijega od
mene; ja nisam dostojan ni da se skrham na njemu.« Na to mi opet prozbori ono bez

glasa: »Šta je stalo do tebe? Još dosta ponizan? U poniznosti je najtvrđa koža.« – A ja
odgovorih: »Šta sve nije već ponela na sebi koža moje poniznosti! Živim na podnožju

svoje visine: a koliki su vrhovi moji? Niko mi toga još ne reče. Ali, doline svoje dobro

poznajem. Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »O Zaratustra, ko daje u zalogu
bregove, taj daje i doline, i nizine.« – A ja odgovorih: »Još ne dade u zalogu bregove ono

što govorah, i još ono što rekoh ne dopre do ljudi. Ja sam doduše odlazio k ljudima ali
nisam još stigao k njima.« Na to mi opet prozbori ono bez glasa: »Otkud ti možeš to

znati! Rosa orosi travu kad je noć najćutljivija.« – A ja odgovorih: »oni su mi se rugali

kad sam našao svoj put, i pošao njime; a uistinu noge su moje tada drhtale. I ovako su