Page 87 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

njemu: jer, sasvim u dubini, njegovo srce uzdiše: »šta sam ja«! I, ako je ono prava vrlina

koja ne zna za sebe: eto, sujetni ne zna za svoju skromnost! – A treća je moja ljudska
mudrost: što ne dam da mi se pokvari posmatranje zla usled vaše strašljivosti. Ja sam

blažen kad gledam čudesa što ih izleže toplo sunce: tigrove, i palme, i zmije zvečarke. I
među ljudima ima lepoga poroda toplog sunca, i mnogo čudesnih pojava zloga. Doduše,

kao što mi se ni najmudriji među vama nisu učinili baš tako mudri, tako sam našao da je i

ljudska zloba u stvari manja nego što se kaže. I često sam se pitao mašući glavom. čemu
još i zvekećete, zmije zvečarke? Zaista vam kažem, ima još budućnosti i za zlo! I

najtopliji jug još nije pronađen za ljude. Za mnogo što se kaže danas da je najveća pakost,
a nije šire od dvanaest pedalja, ni duže od tri meseca! A doći će doba kad će se veće

aždaje javljati na zemlji. Jer, da natčovek ne bi ostao bez svoje aždaje, nadaždaje koja će

biti dostojna njega: zato mora još mnogo toplog sunca da prži močvarnu prašumu! Od
vaših divljih mačaka moraju dotle postati tigrovi, a iz vaših otrovnih žaba krokodili: jer

dobar lovac ište dobra lova! Zaista vam kažem, dobri i pravedni! Na vama je mnogo što
za ismejavanje, a pre svega vaš strah od onog što se dosad zvalo »đavolom«! Vi ste u

duši svojoj toliko tuđi onom što je veliko, da bi vam natčovek u svojoj dobroti izgledao
strašan! A vi mudraci i mnogoznalci, vi biste bežali pred sunčanim ognjem mudrosti u

kojem natčovek s uživanjem kupa svoju nagotu! Vi najviši medu ljudima, na koje sam

nailazio! evo u čemu je moja sumnja u vas, i moj potajni smeh: ja slutim da biste vi moga
natčoveka nazvali – đavolom! Ah, zasitio sam se tih najviših i najboljih: želeo bih iz te

»visine« naviše, napolje, dalje ka natčoveku. Groza me spopade kad videh te najbolje u
njihovoj nagoti: ponikoše mi krila da poletim u daleke budućnosti. U dalje budućnosti, na

južnije jugove, nego što ih je ikad sanjao stvaralački duh: onamo gde se bogovi stide
svake odeće! A vas hoću da vidim odevane, vi braćo moja, i bližnji, i to nakićene, i

sujetne, i dostojanstvene, kao »dobre i pravedne«. I odeven ću i sam sedeti među vama, –

da ne bih poznao ni vas ni ebe: jer u tome je moja poslednja ljudska mudrost. –

Tako je govorio Zaratustra.