Page 86 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

učenicima, može se govoriti što padne na pamet. Nego, zašto govori Zaratustra drukčije

sa svojim učenicima – a drukčije sa samim sobom?« –

O ljudskoj mudrosti

Nije vis: već provalija je ono što je strašno! Provalija, gde pogled pada sunovrat u

bezdan a ruka poseže u vis. Tu zadrhće srce pred svojom dvostrukom voljom. Ah,

prijatelji, da li vi pogađate dvostruku volju i moga srca? U tome je eto za mene provalija,
i opasnost, što moj pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drži i oslanja – na

dubinu! Moja se volja grčevito hvata za čoveka, vezujem se lancima za čoveka, jer me
nešto nosi silno u vis ka natčoveku: onamo hoće moja druga volja. I toga radi živim među

ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u
ono što je postojano. Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrčina, i uteha, često su se već širile

oko mene. Svaka varalica može me naći kraj kapije na drumu, i ja pitam: da li hoće da me

prevari? To je moja prva ljudska mudrost, što puštam da me varaju da se ne bih morao
čuvati od varalica. Ah, kad bih se čuvao od čoveka: kako bi onda mogao čovek biti kotva

za moje uže! I suviše lako odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je proviđenje koje

upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti. Ko neće da ugine među
ljudima, mora da nauči da pije iz svih čaša; a ko hoće da među ljudimo ostane čist, mora

se umeti oprati i u prljavoj vodi. Često sam sâm sebe ovako tešio: »Napred! Ne malakši!
Staro srce! Nesreća ti dade loš savet : smatraj to za svoju – sreću!« A ovo je druga moja

ljudska mudrost: ja više volim da poštedim sujetne nego ponosite. Zar povređena sujeta
nije mati svih žalosnih igara? A gde se ponos vređa tu poraste nešto što je još bolje od

ponosa. Da bi se mogao život dobro posmatrati, treba igru njegovu dobro igrati; a za to

opet treba dobrih igrača. Dobri su igrači, koliko znam svi sujetni: oni igraju, i hoće da ih
rado gledaju, – sav im je duh u toj volji. Oni se prikazuju, oni se pronalaze; volim da u

njihovoj blizini posmatram život, – to leči od turobnosti. Zato štedim sujetne, jer su mi
oni lekari protiv turobnosti, i vezuju me za čoveka kao za pozorište. A onda: niko nije u

stanju da u sujetnoga izmeri svu dubinu njegove skromnosti. Ja ga volim, i sažaljevam ga
njegove skromnosti radi. Od vas hoće on da se nauči veri u samoga sebe; njega hrane vaši

pogledi, on jede hvalu iz vaših ruku. Čak i vašim lažima veruje, ako dobro lažete o