Page 83 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

O iskupljenju

Kad je Zaratustra jednoga dana prelazio preko velikog mosta, zaokupiše ga

bogalji i prosjaci, i jedan mu guravi ovako reče: »čuj, Zaratustra! I puk već uči ud tebe, i
poćinje da veruje u tvoju nauku: ali, da bi imao potpunu veru u tebe, potrebno je prvo i

ovo – da uveriš još i nas bogalje! Evo ovde imaš lep izbor, i priliku da se ogledaš na više
nego na jednom! Možeš slepima da povratiš vid, i da učiniš da hromi kroče nogom, a

onome što malo odviše nosi na ledima, mogao bi malo da skineš s leda: – To bi, po mome

mišljenju, bio način da i bogaljima uliješ vere u Zaratustru«. A Zaratustra njemu
odgovori ovako: »Ako grbavome oduzmeš grbu, uzimaš mu duh njegov – kaže narod. A

ako daš slepcu očni vid, videće odviše pokvarenosti na zemlji, pa će prokleti onog koji ga
je izlečio. Onaj koji učini da hromi kroči nogom, naneće mu najveću štetu: jer tek što

prohoda, prohodaće i njegovi poroci s njim – take uči narod o bogaljima. A što ne bi

Zaratustra naučio što i od naroda, kad narod uči od Zaratustre? Ali to je još najmanje što
vidim, otkako sam čovek: da ovaj nema oka, onaj uha, a onaj treći noge, i da ih još ima

koji su izgubili i jezik, ili nos, ili glavu. Vidim, i video sam ja i gore što, i takvih strahota
da ne bih mogao o svačem ni govoriti, a o ponečem čak ni ćutati: tako na primer ljude

koji ničeg nemaju, osim što imaju nešto previše – dakle ljude koji nisu ništa drugo do
jedno veliko oko, ili jedna velika usta, ili jedan veliki trbuh, ili uopšte samo nešto veliko,

– njih ja zovem naopakim bogaljima. Kad sam došao bio iz svoje samoće, i išao prvi put

preko ovoga mosta: tada nisam mogao da verujem svojim očima, gledao sam i gledao, i
najzad sam rekao: »to je jedno uho. Uho, veliko koliko i čovek!« Pogledao sam još bolje,

i odista, pod uhom micalo se još nešto, bestraga sićušno, i jadno i žalosno! Verujte,
golemo uho stajalo je na tankoj maloj peteljci, – i ta je peteljka bila čovek! Da je ko uzeo

staklo da vidi, mogao bi poznati još i jedno sitno zavidljivo lišće; i još, da uz peteljku

geguca jedna naduvena dušica. A puk mi reče da to veliko uho ne samo da je čovek nego
veliki čovek, genije. Ali ja nisam puku nikad verovao kad bi govorio o velikim ljudima –

i ostao sam pri svome uverenju da je to jedan naopaki bogalj, koji ni od čega nema dosta
a od jednoga ima i suviše. Kad je Zaratustra ovo rekao guravome, i onima koje je ovaj

predvodio i zastupao, okrenu se vrlo neraspoložen svojim učenicima, i reče: Zaista vam

kažem, prijatelji moji, ja idem među ljudima kao među odlomcima, i kao medu otkinutim