Page 84 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

udovima ljudskim! To je najužasnije za moje oči što vidim ljude razmrskane i rasute, kao

po bojištu ili na klanici. A kad bi oči mi da se spasu iz sadašnjosti u prošlost, svuda ih
sreta isto: odlomci, i otkinuti udovi, i čudni slučajevi – a ne ljudi! Ovo sad, i ono što je

bilo, na ovoj zemlji – o, prijatelji – to je ono što ja ne mogu nikako da podnesem, i ja ne
bih umeo dalje živeti, da ne vidim unapred, ono što će doći.Onaj što gleda unapred, onaj

koji hoće, koji stvara, koji je budućnost, i most ka budućnosti, – i, ah, u isti mah još uvek

bogalj na ovome mostu: sve je to Zaratustra. A vi ste pitali često jedan drugog: »Ko je
nama Zaratustra? Kako da ga zovemo?« I kao što ja činim, pitanjima ste sebi odgovorili.

Je li on onaj što obriče? Ili onaj što ispunjuje? Onaj što osvaja? ili, što nasleđuje? Jesen?
Ili, ralo na plugu? Ili jedan koji je ozdravio? Je li pesnik? Ili je pravdoljubac?

Oslobodilac? Ili, ukrotilac? Dobar? ili zao? Ja idem među ljudima kao među odlomcima

budućnosti; one budućnosti koju ja vidim. A sve za čim čeznem, i do čega mi je stalo,
jeste da u jedno snesem, i sklopim, što su odlomci, i što je zagonetka i čudan slučaj. I,

kako bih podneo što sam čovek, kad čovek ne bi ujedno bio i pesnik, i rešavač
zagonetaka i čudnih slučajeva! Iskupiti sve koji su prošli, i sve »Bilo jednom« pretvoriti u

»Tako sam hteo« – to bi za mene tek bilo iskupljenje! Volja – tako se zove oslobodilac, i
donosilac radosti: tome sam vas učio, prijatelji moji! A sad naučite još i ovo: I sama volja

još je zatočenik. Hteti, čini slobodnim: ali, kako ćemo nazvati ono što još i oslobodioca

baca u kvrge? »Bilo jednom«; tako se zove škriputa zuba, i najosamljenija tugoba volje.
Nemoćna prema onom šte je učinjeno – ona je jedak gledalac za sve što je prošlo. Volja

ne može da hoće unazad; i to što ne može da skrha vreme, i nagon vremena, – to je
najosamljenija tugoba volje. Volja čini slobodnim. ali, šta pronalazi volja za samu sebe

da bi se oslobodila svoje tugobe, i da bi ismejala svoju tamnicu? Ah, ludakom postaje
svaki zatočenik! Na lud se način iskupljuje i zarobljena volja. Što vreme ne može poteći

unazad, to u njoj raspaljuje gnev; »ono što je bilo jednom« – tako se zove kamen koji ona

ne može da odvalja. I zbog toga valja kamenje u gnevu svom, i u ljutini, i sveti se svemu
što ne raspaljuje gnev i ljutina kao nju. Tako postade volja od oslobodioca osvetnikom:

svemu što može da pati, čini nažao zato što ne može unazad. U tome, samo u tome i jeste

osveta: neraspoloženje volje prema vremenu, i prema njegovu »Bilo jednom«. Zaista vam
kažem, ima jedna velika ludost u našoj volji; a u prokletstvo za sve čovečansko, izrodilo

se to što je ta ludost naučila kako treba imati duha! Duh osvete: prijatelji moji, to je