Page 85 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ljudima izgledalo najbolje što su dosad smislili; gde je bilo patnji tu je uvek imalo da

bude i kazni. »Kazan«, tako naziva sebe samu osveta: lažnom rečju hoće sebi da dodvori
čistotu savesti. I zato što i u onom koji ima volje ima patnje, zato što ne može da hoće

unazad, – zato je tobože i sama volja, i ceo život – kazan! Pa se tako valjao oblak za
oblakom preko duha, dok nije najzad ludilo stalo propovedati: »Svega će nestati, i zato i

treba svoga da nestane!« »I to je sušta pravda, to je zakon vremena po kojemu mora ono

samo da poždere svoju decu«: tako je propovedalo ludilo. »Poredak stvar udešen je
prema pravu, i prema kazni. O, kad će doći iskupljenje od toka stvari, i od kazni 'života'

«? Tako je propovedalo ludilo. »Može li biti iskupljena ako ima prava koje je večito? Ah,
kamen 'Bilo jednom' ne može se pomaći: večito moraju trajati i sve kazne!« Tako je

propovedalo ludilo. »Učinjeno delo ne može se uništiti: kazan ga ne može učiniti

neučinjenim! To je, to je baš ono što je večito na kazni 'život', da život uvek ponovo mora
da je i delo, i krivica! « »Jedino ako bi volja naposletku iskupila sebe samu pa od volje

postala protiv-volja:« – ali vi poznajete, braćo moja tu izmaštanu pesmu ludilovu!
Drugim sam vas putem poveo od tih izmaštanih pesama kad sam vas učio: »Volja je ono

što stvara«. Sve »Bilo jednom« je odlomak, zagonetka, čudnovat slučaj – dok mu
stvaralačka volja kaže: »jer, tako sam hteo!« – Dok mu stvaralačka volja ne kaže: »Jer

tako hoću! Tako ću hteti!« A da li je već rekla tako? I, kad će to biti: Je li se volja izvila

već iz svoje sopstvene ludosti: Je li volja bila već sama za se iskupilac, i nosilac radosti?
Je li zaboravila već na duh osvete; na škriput zuba? I, od koga je naučila da se pomiri s

vremenom i naučila još više nešto, više od svakog pomirenja. Više od svakog pomirenja
mora da hoće volja, volja za moći: – ali kako se to može zbiti s njom: Ko bi je naučio još

i da hoće unazad?« – Na ovom mestu njegove besede, dogodi se da Zaratustra odjedared
zastade, i izgledaše sasvim kao neko koji se u najvećoj meri poplašio. S poplašenim

pogledom gledao je u svoje učenike; njegovo oko prodiralo je kao strela kroz njihove

misli, primisli. Ali već posle nekoliko trenutaka smejao se opet, i reče umiren: »Teško je
živeti među ljudima, zato što je teško ćutati. Naročito za onog koji voli da govori.« –

Tako je to reče Zaratustra. A onaj guravi osluškivao je razgovor, i beše za sve vreme

sakrio lice a kad je čuo da se Zaratushra nasmejao, diže radoznalo oči, i reče polako:
»Zašto govori Zaratustra drukčije nama a drukčije svojim učenicima?« Zaratustra

odgovori: »To je sasvim prosto! Sa guravima se guravo i govori!« »Da, reče guravi; a