Page 82 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

leptirova velikih kao deca. Grdno se preplaših, i padoh ničice. I stadoh vikati od straha

kako još nikad nisam vikao. Ali me moja rođena vika probudi: – ja dođoh k sebi.« –
Zaratustra ispriča tako svoj san, pa zaćuta: jer još nije znao, kako bi taj svoj san

protumačio. Ali učenik kojeg je najviše voleo, ustade žurno, uhvati Zaratustru za ruku, i
reče. »Sam tvoj život tumači nam taj tvoj san, Zaratustra! Zar nisi ti sam vihor što zviždi

kao pomaman, koji rastvara vrata na kuli smrti? Zar nisi ti sam kovčeg pun šarenih

pakosti, i anđeoskih utvara životnih? Odista, kao dečji kikot u tisuću vidova ulazi
Zaratustra u sve kosturnice, smejući se noćnim stražarima i grobarima, i svima što

zveckaju muklim ključevima. Zastrašićeš ih, i baciti ničice tim svojim smehom; a
nesvest, i povratak u život, dokazaće tvoju moć nad njima. Pa i kad padne dugi suton, i

umor smrti, ti nećeš zaći na našem nebu, ti poborniče života! Učinio si te smo videli nove

zvezde i nova svetila nebeska; odista, i sam smeh razapeo si nad nama kao šaren šator.
Odsad će se neprestano dečji smeh razlegati iz mrtvačkih kovčega; odsad će neprestano

jak vetar pobedonosno duvati protiv umora od smrti: za to si nam ti glavom jamac, i
prorok! Odista, ti si sanjao glavom njih, tvoje dušmane: i to ti je dosad najteži san! I kao

što si se ti od njih otreznio, i došao k sebi, tako treba i oni da se otrezne od samih sebe –
pa da dođu k tebi! « – Tako reče učenik; a svi ostali okupiše se tad oko Zaratustre,

uhvatiše ga za ruke, i pokušavahu da ga zagovore da napusti postelju, i turobnost, pa da

se svrati k njima. Ali Zaratustra sedaše pravo u svojoj postelji, a pogled mu je bludeo.
Kao neko koji se vraća iz daleke tuđine, gledao je on svoje učenike, ispitivao im lica; i

još ih nije mogao da pozna. Ali kad ga digoše, i postaviše na noge, izmeni se odjedared
sjaj u njegovim očima; on razume sve što se dogodilo, pogladi se po bradi, i reče snažnim

glasom: »Dobro je! Sve ima svoje vreme; postarajte se samo, učenici moji, za dobru
večeru, i to što pre! Tako ću da okajem rđave snove! A pretskazivač neka za stolom sedi

pored mene: zaista vam kažem, pokazaću mu more u kojem se još može utopiti!« Tako to

reče Zaratustra. Pri tom gledaše dugo u oči učeniku koji je protumačio san, i klimaše
glavom. –