Page 81 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ču Zaratustra gde govori jedan pretskazivač, njegovo ga je proricanje dirnulo, i sveg

izmenilo. Posta žalostan, i umoran; i bio je sličan onima o kojima je pretskazivač
govorio. Zaista vam kažem, reče učenicima svojim, malo će još potrajati pa će doći taj

dugi suton. O, kako bih spasao svoju svetlost od njega! Da mi ne utrne u toj žalosti! Ta
treba da svetli još udaljenim svetovima, i najudaljenijim noćima!S takvom je brigom u

srcu Zaratustra tumarao tamo amo; tri puna dana niti je pio niti jeo, nije imao pokoja, i

nije progovorio reči. Naposletku, pade u dubok san. A učenici mu seđahu po cele duge
noći oko njega, i čekahu zabrinuti da li će se probuditi, da li će progovoriti, i povratiti se

od svoje turobnosti. I evo šta je rekao Zaratustra kad se probudio; glas njegov dopirao je
do njegovih učenika kao iz daleke daljine: »Čujte, prijatelji, san što sam snio, i pomozite

mi da ga protumačim! Još je san taj zagonetka za me; smisao mu još je skriven u njemu, i

zatvoren, i ne može da poleti iz njega na slobodnim krilima. Snio sam da sam se odrekao
svega života. Postao sam noćnim stražarem, tamo na brdu u usamljenoj kuli smrti. Čuvao

sam joj mrtvačke kovčege: prepuni tih trofeja bili su mračni svodovi. Kroz staklene
kovčege gledao je u mene savladani život. Udisao sam zrak prašnih večnosti: zagušno

toplo, i prašno, bilo je u mojoj duši. Ali ko bi onde i mogao izvetriti svoju dušu! Ponoćno
videlo stalno me je okruživalo, uza nj se sćućurila osama, i, treći još, bio je grčeviti

grobni mir, najgori od svih mojih neprijatelja. Držao sam ključeve najzarđanije ključeve

na svetu; i umeo sam njima da otvaram kapiju uz najveći škriput brave. Kao zlokobno
graktanje išao bi jek kroz duge hodnike kad bi se rastvorila krila na kapiji: oduran je bio

glas u te ptice koja nije volela da je bude iz sna. Ali je još strašnije bilo, i više se ledilo
srce, kad bi opet sve zaćutalo, i svud nastao mir, a ja sam sam samcat sedeo posred te

ubistvene tišine. Tako mi je prolazilo i mililo vreme, ako je uopšte bilo vremena, – jer šta
sam ja mogao znati da li ga još ima! Naposletku, dogodi se ono što me probudi. Triput

udariše udari o vrata, kao gromovi, triput odjeknuše urlikom svodovi: ja odoh k vratima.

Povikah: Alpa! Ko to nosi svoj pepeo na breg? Alpa! Alpa! Ko to nosi svaj pepeo na
breg? Utuvih ključ, i htedoh s mukom da otvorim vrata. Ali, još ih ne bejah otvorio ni

koliko da se provuče prst kroz njih: A vihor-vetar rastvori oba krila na vratima, i zviždući

oštro, i kao pomaman, ubaci mi jedan crni kovčeg: Pršteći, i lomeći se, i zviždući,
raspade se kovčeg, i izbaci sablasti u tisuću vidova. Načini se urnebesna huka i smeh i

podsmeh oko mene, koje dizahu tisuće utvara od dece i andela, i sovuljaga i luda, i