Page 80 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

toliko je pare, i strahovitih glasina, pokuljalo iz njega, da sam pomislio da će se zadaviti

od ljutine i zavisti. Najzad se stišavaše, i njegovo zavijanje popusti; a kad se sasvim
umirio, rekoh ja smejući se: »Ti se ljutiš, ognjeni psu: dakle ja imam pravo a ne ti! Da bih

imao i u ostalome pravo, čuj što ću ti reći o drugom jednom ognjenom psu: taj zaista
govori iz srce zemlje. Zlatom odiše njegov dah, i zlatnom kišom. tako mu ište srce. Šta je

već njemu pepeo, i dim, i topla sluz! Iz njega poleće smeh, kao šareni oblaci; ne voli on

tvoje muklo zavijanje, i izbacivanje, i besnilo u utrobi! A zlato, i smeh – on ih vadi iz
srca zemljina: jer, treba da znaš, – od zlata je srce u zemlji.« Kad to ču ognjeni pas, nije

bio više u stanju da me sluša. Posramljen je uvukao rep, usitnjenim glasom progovorio je
Vau! vau! pa se odvukao u svoju pećinu. – Tako to pričaše Zaratustra. Ali su ga učenici

njegovi jedva slušali: toliko ih je gonila želja da njemu pričaju o mornarima, o belim

zečevima, i o čoveku koji leti. »Šta tu da mislim! reče Zaratustra. Zar sam ja sablast?
Nego, biće da je to bila moja senka. Vi ste već čuli priču o putniku i njegovoj senki? Ali

jedno sad znam: moram bolje pripaziti na nju, – jer će mi inače pokvariti dobar glas.« I
još jednom zadrma Zaratustra glavom i čuđaše se. »Šta tu da mislim!« reče još jedanput.

»Zašto je vikala sablast: 'vreme je! Krajnje je vreme!' Čemu je to – krajnje vreme?« –

Tako je govorio Zaratustra.

Predskazivač

» – i videh gde siđe na ljude velika žalost. I najbolji se zasitiše svoga posla. Stade

se širiti nauk, uz koji trčaše vera:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' I odjekivahu brda
unaokolo:'Sve je pusto. Sve je isto. Sve je bilo!' Mi smo na vreme obrali žetvu, pa zašto

nam je sav rod potruleo, i pocrneo? Šta to pada na zemlju poslednje noći za zloga

meseca? Uzaman sav trud, u otrov nam se vino pretvorilo, pogled od uroka spržio je naša
polja, i naša srca, te su požuteli. Osušismo se svi; padne li vatra na nas, mi dižemo prah

kao da smo pepeo: – i samu smo vatru zamorili. Svi nam se kladenci sasušiše, i samo
more uvuče se. Kopno pršti i drobi se, a dubina neće da guta! 'Ah , zar nema mora u

kojem bi se još moglo utopiti', tako vapije naša tužba – preko plitkih močvara. Odista,

već nam teško pada i umreti; te samo budni, i živujemo tek – po kosturnicama!« – Tako