Page 79 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

druga jedna od tih bolesti, zove se »ognjeni pas«. o njemu su ljudi mnogo lagali, i njima

su o njemu mnago lagali. Da bih tu tajnu ispitao, išao sam preko mora: i ja sam video
istinu nagu, zaista vam kažem, bosu do vrata. Sad znam u čemu je stvar sa ognjenim

psom; i isto tako, u čemu je stvar sa svima paklenim stvorovima, i sotonama, od kojih se
ne plaše samo stare žene. »Izađi napolje ognjeni psu, iz tvoje dubine! povikah, i priznaj

koliko je duboka ta dubina! Čime si se to tako zapenušio? Ti se napajaš obilno morem: to

odaje tvoja preslana rečitost! Odista, za psa iz dubine tvoja je hrana odviše sa površine!
Izgledaš mi u najboljem slučaju kao neko koji govori iz trbuha zemljina: i kadgod sam

čuo govoriti paklene stvorove, i sotone, našao sam da su kao ti: tako slani, i lažljivi, i
plitki. Vi umete urlati, i dizati tminu pepelom! Vi ste najveći drekavci; i izveštili ste se

dobro u kuvanju mutljaga dok ne uzvri. Gde god je vas tu u blizini mora uvek biti

mutljaga, i dosta ljigavoga, šupljeg, i ututkanog: to bi da dobije maha, da se oslobodi. Svi
vi najradije ulate 'sloboda': ali ja sam izgubio veru u 'velike događaje' čim čujem urlanje,

osetim dim oko njih. I veruj što ti kažem, urlavi druže iz pakla! Najveći dogadaj – to nisu
naši najglasniji, već naši najtiši časovi. Svet se ne okreće oko pronalazača novih šumova,

već oko pronalazača novih vrednosti; nečujno se okreće. I priznaj samo! Vrlo se malo u
stvari desilo, kadgod bi se tvoje urlanje stišalo, i tvoj se dim razišao. Zar znači nešto, ako

se jedan grad pretvorio u mumiju, ili ako je jedan kip pao u blato! I ovo još imam da

kažem obaračima kipova. Najveća je ludost, bacati soli u more, i kipove u blato. U blatu
vašeg prezrenja ležao je kip: ali njegov zakon i jeste u tome da mu iz prezira život

ponovo nikne, i lepota živa! Sa božanskim crtama na licu diže se on, pun zanosnog
života; i zaista vam kažem, još će vam se zahvaliti što ste ga oborili, vi obarači. Ja dajem

ovaj savet i kraljevima, i crkvama, i svemu što je slabo usled starosti, ili usled nedostatka
vrline: – pustite da vas obore! Da biste se opet povratili k životu, a k vama se povratila –

vrlina! – Tako sam govorio pred ognjenim psom. a on me tu nadureno prekide, i zapita:

»Crkva, šta je to crkva?« »Crkva? odgovorih mu, to je jedna vrsta države, i to
ponajlažljivija. Nego, muči, pretvorniče! Ti se sam zacelo najbolje razaznaješ u svome

rodu! Kao ti, tako je i država pretvornik; kao ti, govori i ona rado u dimu, i uz urlik, – da

bi drugi mislili, baš kao i kod tebe, da govori iz utrobe svih stvari. Jer ona bi poštopoto da
je najvažnija zver na zemlji, država; pa joj to i veruju.« Kad sam to rekao, hteo je ognjeni

pas da pobesni od zavisti. »Šta? vikao je, najvažnija zver na zemlji? I to joj veruju?« I