Page 77 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

mlade ženice. Čak bismo da doznamo još i stvari sto stare žene uveče jedna drugoj

pričaju. To onda mi sami zovemo na sebi večno-žensko. I kao da ima neki naročiti tajni
prilaz k znanju, koji se pred onima koji nešto uče zatvori tako i mi verujemo u narod, i u

njegovu 'mudrost'. A u ovo veruju svi pesnici: da onaj koji leži u travi, ili na usamljenim
obroncima, pa naćuli uši, mora doznati nešto od svega što se događa između neba i

zemlje. Kad ih obuzmu nežniji osećaji, tada pesnici odmah misle da se to sama priroda

zaljubila u njih: Da se nagnula nad njihovo uvo, da im šapće tajne, i zaljubljene,
prijatnosti: time se oni onda hvale i ponose pred svim smrtnima! Ah, šta se sve ne dešava

između neba i zemlje o čemu su snili jedino pesnici! A pogotovo iznad neba: jer, svi su
bogovi samo pesničke slike, pesničke izlike! Odista, jednako nas nešto vuče gore – to

jest, u carstvo oblaka: na njih posadimo naše šarene mehurove, pa ih nazovemo

bogovima i nadljudima. A oni su taman dosta laki za ta sedišta! – svi ti bogovi i ti
nadljudi. O, kako sam sit svega toga nemoćnoga što bi poštopoto da je od značaja! O,

kako sam sit pesnika! Krivo je bilo učeniku što Zaratustra tako govori, ali je ćutao.
Zaćutao je i Zaratustra; njegovo se oko okrenulo unutra, baš kao da gleda u velike

daljine. Naposletku uzdahnu, i odahnu. Ja sam od danas, i od vajkada, reče tad; ali ima u
meni nešto što je od sutra, i od prekosutra, i od onog što će nekad biti. Ja sam se zasitio

pesnika, i starijih i mlađih: svi su mi oni odviše površna i plitka mora. Oni nisu dosta

mislili u dubinu: zato im osećaj nije potonuo do na dno. Malo pohotljivosti, i malo
dosade: to je bilo još ponajbolje što su smislili. Sve to njihovo udaranje u harfu, za mene

je šuškanje i promicanje sablasti; zar su znali oni dosad šta je to strasni vapaj glasova! –
Nisu mi ni dovoljno čisti: svi oni mute svoje vode da bi izgledale dublje. Rado bi da

izgledaju širokih grudi, i pomirljivi: ali za mene ostaju menjači i mešači, polutani i
nečistunci! – O dosta sam ja bacao svoju mrežu u njihova mora da bih uhvatio dobre ribe;

ali sam uvek izvlačio glavu istog starog boga. Tako je gladnome more davalo kamen. Ali

oni sami kao da su iz mora izašli. Istina je doduše, ima i bisera u njima: ali utoliko su baš
i sličniji životinjicama sa tvrdom ljuskom. Mesto duše našao sam kod njih često

posoljenu sluz. Od mora su se naučili i sujeti njegovoj: zar nije more paun nad

paunovima? I pred najglomaznijim bivolom razviće svoj rep, i nikada se neće pokazati
bez svoje srebrne i svilene lepeze od čipaka. Durnovito zvera bivol, u duši svojoj blizak

pesku, još bliže šipragu, a najbliži močvari. Šta je za nj lepota, i more, i paunovo perje!