Page 75 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra
P. 75

O naučnicima



                          Dok sam ležao i spavao, ugrize jedna ovca u brsnato lišće sa lovora na mojoj

                   glavi, – ugrize, i reče u isti mah: »Zaratustra nije više naučnik.« Reče, i ode poskakujući,
                   i ponosito, svojim putem. To mi je pričalo jedno dete. Ja rado leškarim tako, gde se deca

                   igraju, uz porušeni zid, među čkaljem i crvenim turčinkom: Još sam ja naučnik deci, a i
                   čkalju i crvenome turčinku. Oni su čedni, čedni još i kad su pakosni. Ali ovcama već

                   nisam više: tako hoće moj udes – neka je blagosloven! Jer evo u čemu je stvar: iselio sam

                   se iz kuće naučnika, pa sam još i vrata za sobom zalupio. Predugo je moja duša gladna
                   sedela za njihovim stolom, nisam, kao oni, naučen da stičem saznanja onako kao što se

                   razbijaju orasi. Ja volim slobodu, i vazduh po svežoj zemlji; i radije bih ležao na
                   volovskim kožama nego na njihovim častima i počastima. Odveć sam topao, i ispečen od

                   svojih misli: često mogu jedva da dišem od njih. Tada moram u slobodnu prirodu, daleko

                   od svih prašnih soba. A oni, sede hladni u  gustoj hladovini: oni bi uvek da su samo
                   gledaoci, i paze da ne sednu onde gde sunce sija na stepene. Kao oni što stoje po sokaku

                   pa blenu u ljude koji prolaze mimo: tako i oni,  čekaju, i blenu u misli koje su drugi
                   smislili. Ako ih rukom dirneš, digne se prah oko njih kao od vreće brašna, i to nehotično;

                   i ko bi tu još pogodio da taj prah dolazi od pšenice, i od žutog milja letnjih polja? Kad
                   hoće da izgledaju mudri, mene podilazi jeza od njihovih malih izreka i istina: njihova

                   mudrost ima često zadah kao da dolazi iz bare: i zaista vam kažem, ja sam već čuo i žabu

                   da iz nje krekeće! Ali vešti su, i imaju mudre prste: kud bi moja jednostavnost sa
                   njihovom mnogostrukošću! Njihovi prsti umeju na sve načine da udevaju, i vezuju, i

                   ispletu: tako pletu oni čarape duha! Oni su dobri satovi: samo ih treba dobro naviti! Onda
                   će tačno pokazati koliko je sati, i dići će uz to još i malu graju. Kao mlinovi rade oni, i

                   melju: treba im samo bacati pšenično zrnevlje! – a oni  će već umeti zrno samleti, i

                   naćiniti od njega beo prah. Oni dobro motre na prste jedni drugima, i nisu baš odviše
                   poverljivi među sobom. Domišljati u sitnim mudrolijama, oni čekaju na one čije znanje

                   hramlje, – čekaju kao što čeka pauk. Uvek sam video kako pažljivo gotove otrov; i uvek
                   bi pri tom navukli staklene rukavice na svoje prste. Umeju oni i da igraju lažnom

                   kockom; i video sam kako se toliko udube u igru da ih znoj oblije. Mi nismo jedno za

                   drugo, i njihove vrline još manje su po mome ukusu nego njihovi poroci, i njihova lažna
   70   71   72   73   74   75   76   77   78   79   80