Page 74 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

»udubili se u razmišljanje«! A što napipate tromim očima, treba da se zove » lepo«! O, da

poganitelja blagorodnih imena! Ali, prokletstvo je vaše u tom, vi neokaljani, vi posednici
čistoga saznanja, da se nikada nećete poroditi, ma koliko da teški i brerneni ležite na

vidiku! Zaista vam kažem, vaša su usta puna blagorodnih reči: pa biste da mi mislimo da
vam se i srce presipa, vi lažljivci? A moje su reči neznatne, prezrene, krive reči: ja

pokupim rado što na vašim gozbama padne s trpeze na zemlju. Pa ipak mogu s njima – da

kažem istinu pritvoricama! Da, koskama svojim, i školjčicama, i bodljikama – zagolicaću
pod nos pritvorice! Nečist je uvek vazduh oko nas, i pri vašim gozbama, jer vaše pohotne

misli, vaše laži, i vaša zabašurivanja, lete po vazduhu! Usudite se pre svega da poverujete
sami sebi – sebi, i svojoj utrobi! Uvek laže, ko sam sebi ne veruje. Boga jednog kukuljicu

namaknuli ste sebi na glavu, vi »prečisti«: u kukuljicu jednoga Boga svio se i skrio se vaš

gadni crv. Zaista vam kažem, vi varate, vi »udubeni u razmišljanje«! I Zaratustra se dao
nekada zavoditi vašim bogovskim kožama; nije mogao da prozre klupko zmija kojima

behu ispunjene. Mislio sam nekad, da gledam bogovsku dušu gde se igra u vašim igrama,
vi ljudi čistoga saznanja! Mislio sam da nema bolje veštine od vaših veština. Daljina mi

nije dala da vidim kaljužu zmija, i da osetim gadni zadah, i skrila je od mene lukavstvo
guštera koji se tada pohotljivo verao. Ali dođoh vam blizu: i svanu mi dan – sad treba da

svane i vama, – svršeno je sa ljubavnim zanosom mesečevim! Pogledajte samo! Eno ga

gde leži uhvaćen, i bled – pred rujnom zorom! Jer ona se, ognjena, već pojavljuje, – javlja
se njena ljubav prema zemlji! Čednost, i žudnja za stvaranjem, u svakoj je ljubavi

sunčevoj! Pogledajte samo, kako se nestrpljivo izdiže nad morem! Zar ne osećate žeđ, i
topao dah njene ljubavi? Htela bi da sisa more, i da njegovu dubinu ispija k sebi u visinu:

i žud uzdiže more, i stvaraju se tisuću grudi. Htelo bi da ga ljubi i sisa žeđ sunčevu: htelo
bi da postane vazduhom i visinom, i stazom kojom kroči svetlost, da postane i samo

svetlost! Zaista vam kažem, kao sunce, tako i ja volim život, i sva duboka mora. I to je

moje saznanje: sve što je duboko, treba u visinu – u moju visinu! –

Tako je govorio Zaratustra.