Page 73 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

O neokaljanom saznanju

Kada se juče pojavio mesec, mislio sam da će se iz njega roditi sunce: tako je

težak i bremen ležao na vidiku. Ali me je slagao sa svojom trudnoćom; i radije ću još
verovati da je u mesecu muško nego žensko. Dabome, nije toliko baš ni muško, taj

bojažljivi noćnik. Zaista vam kažem, s nemirnom savešću grede on preko krovova. Jer je
pohotljiv i surevnjiv, taj monah u mesecu, pohotljiv za zemljom, i za svim uživanjima

zaljubljenih. Ne, ja ne volim toga mačka po krovovima! Odvratni su mi oni koji se

šunjaju oko poluotvorenih prozora! Smerno, i ćutljivo, grede on, sve dalje i dalje po
zvezdanome ćilimu: – ali ja ne volim muške noge što idu na prstima, i na kojima ne

zvekće mamuza. Korak onoga koji je pošten, govori; a samo mačka krade se po zemlji da
je niko ne čuje. Eto, tako se i mesec primiče kao mačka, nepošteno. – Ovo ja pričam

vama, osetljive pritvorice, vama čije je »saznanje – čisto« ! Vas ja nazivam –

pohotljivcima! I vi volite zemlju, i sve što je zemaljsko: ja sam vas prozreo! – ali u vašoj
ljubavi ima stida, i griže savesti, – vi ste slični mesecu! Vaš se duh dao nagovoriti da

prezire sve što je zemaljsko, ali ne i vaša utroba: a ona je najjače što je na vama! Pa se
vaš duh stidi što se pokorava vašoj utrobi, i od rođenoga stida ide krivim i lažnim

stazama. »Nešto najviše bilo bi za mene – kaže sam u sebi vaš lažljivi duh – da gledam
na život bez žudnje, a ne kao pas, s isplaženim jezikom;« »Da se gledajući osećam

srećnim, s izumrlom voljom, bez žeđi i pomame sebičnosti – hladan, i siv po celome telu,

ali opijenim mesečarskim očima! « »To bi mi bilo najdraže – tako vara sam sebe
prevareni – da volim zemlju kao što je voli mesec, i da sam očima dodirujem njenu

lepotu«. »I u tome neka je za mene neokaljano saznanje: što ja od stvari ništa ne tražim,
osim da smem ležati pred njima kao ogledalo sa sto očiju.« – O, vi osetljive pritvorice, vi

pohotljivci! U vašoj žudi nema čednosti, i vi stoga oporočavate žuđenje uopšte! Zaista

vam kažem vi ne volite zemlju kao oni koji stvaraju, koji oplođavaju, koji se razvijaju!
Gde ima čednosti? Gde i volje za oplođavanjem. A onaj koji hoće da stvara više od sebe,

u toga je i volja najčistija. Gde ima lepote? Gde moram da hoću celom svojom voljom;
gde hoću da propadnem, samo da od slike ne bi uvek ostala slika. Voleti pa propasti, to

ide jedno s drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti spreman na smrt.

To ja kažem vama kukavcima! To vaše nemuško razroko gledanje treba da znači: