Page 72 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

služim za nadnicu u donjem svetu, i kod senki nekadašnjosti! – Ta i podzemnici su

ugojeniji i puniji od vas! To i jeste ono što ne mogu nikako da svarim, što vas ne mogu da
izdržim ni nage ni obučene, vi ljudi sadašnjosti! Sve maglovite neprijatnosti budućnosti, i

sve što je ježilo kožu pticama koje su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije,
od vaše »stvarnosti«. Jer vi kažete: »Mi smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za

veru ni za sujeverje«: tako se isprsujete – ah, a i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati

vere, vi šareni, i zamazani! – kad ste samo slika svega onog što se nekad verovalo! Vi
sami živi ste dokaz protiv vere, i razbijači svake misli. Ja vas zovem neverodostojnima,

vi predstavnici stvarnosti! U vašim duhovima žamore sva vremena jedno mimo drugog;
ali još i snovi, i žamor sviju vremena, stvarniji su nego vaša java! Neplodni ste vi, zato

nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih živih snova, i zvezdanih

znamenja – i taj je verovao da ima vere! – Vi ste pritvorene kapije iza kojih vrebaju
grobari. I evo šta je vaša stvarnost: »Sve je zaslužilo da propadne.« O, kako ste jadni i

žalosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio već i poneki od vas.
I onda je rekao: »tu je neki bog, dok sam spavao, nešto potajno uzeo od mene? Odista,

taman toliko da načini od toga ženku! Čudno je kako su tanka moja rebra!« rekao je već
mnogi od ljudi sadašnjosti. Jeste, smešni ste mi, vi ljudi sadašnjosti! A naročito još kad se

čudite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vašem čuđenju, i kad

bih marao progutati ceo gad iz vaših pljuvaonica! Ovako, uzeću vas olako, jer ono što ja
nosim teško je; neće mi ništa biti ako na moju torbu slete još i bube i bumbari! Zaista

vam kažem, moj teret neće biti veći! I neće me zbog vas, vi ljudi sadašnjosti, snaći moj
veliki umor. – Ah, kuda bih se još peo sa svojom živom željom! Sa svih vrhova gledam

da li ću ugledati dom, i domovinu. Ali zavičaja za me nigde nema; večni sam putnik po
gradovima, i uvek tražim da mi otvore na svima kapijama. Tuđi su mi, i na podsmeh su

mi, ljudi sadašnjosti ka kojima tek što me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i

otadžbine. Ja jedino još volim unukovinu, zemlju dece moje, još neotkrivenu, u najdaljem
moru: nju tražim, i k njoj brodim na svojim jedrima. Na deci svojoj hoću da popravim što

sam dete mojih otaca, a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost! –

Tako je govorio Zaratustra.