Page 70 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

se ovaj lovac iz šume saznanja. Vratio se iz boja sa divljim zverovima: ali iz njegove

zbilje još viri divlja zver – još neukroćena! Još uvek izgleda on kao tigar koji se sprema
da skoči; ali ja ne volim te napete duše, moj se ukus buni protiv svih tih koji se

uzdržavaju. Vi mi velite, prijatelji, da ne treba raspravljati o ukusu, i o kusu? Ali, ceo je
život raspravljanje o ukusu i kusu! Ukus: to je, ujedno, i mera, i ono što se meri, i onaj

koji meri; a teško svemu što živi a hoće da živi bez raspravljanja o meri, i onom što se

meri, i onom koji meri! Tek kad bi se zasitio svoje uzvišenosti, taj uzvišeni: tek tada bi
počeo bivati lep, – i tek tada bio bi meni po ukusu, i ukusan. I tek ako okrene leđa sebi

samome, tek tada će preskočiti svoju rođenu sen – i, zaista vam kažem, skočiti u svoje
sunce. Odviše je dugo proveo u hladu, pobledeli su obrazi u pokajnika duhom; malte nije

umro od gladi u svome čekanju. Još ima preziranja u njegovu oku; još mu se na usnama

krije gadenje. On doduše sad miruje, ali mir njegov još se nije ispružio na sunce. Trebalo
bi da radi isto što i bik; sreća njegova trebalo bi da odiše zemljom a ne preziranjem

zemlje. Voleo bih da ga vidim kako kao beli bik, zadihan, i ričući, vuče plug: i još i rikom
svojom trebalo bi da slavi sve što je zemaljsko! Mrki su njegovi obrazi; sen od ruke igra

na njima. Osenčeno još je videlo njegovih očiju. Samo delo njegovo baca još na nj tu sen:
ruka baca u zasenak njega koji njome radi. Još on nije svoje delo savladao. Uživam

doduše u njegovu vratu, koji je kao u bika: ali bih voleo još da vidim i da su oči kao u

anđela. I treba još i od svoje junačke volje da se oduči: hoću da mi bude i uzdignut, ne
samo uzvišen: – trebalo bi da ga uzdigne sam etar, njega bezvoljnoga! On je pobeđivao

nemani, rešavao zagonetke; ali treba još da i iskupi svoje nemani, i svoje zagonetke, treba
još da ih i preobrazi u decu nebesku. Njegovo saznanje još nije naučilo da se smeje, i da

ne bude surevnjivo; njegova bujna strast još se nije stišala u lepoti. Zaista vam kažem,
njegova živa želja ne treba da zaćuti, i da utone u sitosti već u lepoti! Ljupkost je deo

velikodušnosti, u blagorodnoga. Sa rukom preko čela: tako bi trebalo da otpočne junak, i

tako bi trebalo da još i svoj otpočik savlada. Ali baš junaku lepo je najteže od svih stvari.
Nedostižno je lepo za svaku plahnitu volju. Malo tek više, malo samo manje: to ovde

znači mnogo, to ovde znači najviše. Stajati sa odapetim mišićima, i sa razvezanom

voljom to je za vas najteže od svega, vi uzvišeni! Kad se moć smiluje, i siđe, da je vide:
takav je silazak za mene lepota. I ni od koga ne tražim toliko lepote koliko baš od tebe,

silniče: tvoja dobrota neka bude tvoje zadnje savlađivanje sebe sama. Uveren sam da si u