Page 69 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ide!« »Ma šta da stvorim, i ma kako voleo ono što stvorim – ubrzo moram da postanem

protivnikom tome, i svemu što volim. tako traži moja valja.« »A i ti koji ideš za
saznanjem, samo si staza, i utisak stupanja moje volje: zaista ti kažem, moja volja za

moći kroči i nogama tvoje volje za istinom!« »Nije, međutim, pogodio istinu onaj koji se
bacio na nju onom rečju o »volji za opstankom«: takva valja – i ne postoji! »Jer: ono što

ne postoji, ne može hteti a ono što postoji, kako može imati još volje da tek postoji?«

»Samo gde ima života, ima i volje: ali, ne volje za životom nego – tako te ja učim – volje
za moći! « »Onaj koji živi, ceni mnogošta više nego sam život; ali iz same ocene govori –

volja za moći!« – Tako me je nekad učio život: i iz toga izdvojiću vam još, vi najmudriji,
tajnu srca vašega. Zaista vam evo kažem: dobro i zlo, koji bi bili večni – toga nema! To

se mora jednako samo iz sebe savlađivati. Nasilje je, što vi činite sa vrednostima, i sa

rečima o dobru i zlu, vi koji ocenjujete vrednosti; i u tome je vaša skrivena ljubav, i sjaj,
trepet i prelivanje vaše duše. Ali, veća sila raste iz vaših vrednosti: i novo prevlađivanje:

o nju će se razbiti i jaje, i ljuska od jajeta. I onaj koji ima da bude stvaralac u dobru i zlu:
i taj, zaista vam kažem, mora prvo biti rušiteljem, i razbijačem vrednosti. Tako ide

najveće zlo uz najveće dobro: a ovo je ono što stvara. Govorimo samo o tom, vi
najmudriji, iako to ne valja. Još je gore ćutati; sve istine koje se prećute postanu

otrovnima. I treba da se sve razbije što se na našim istinama razbiti – daje! Ostaje još

mnogo domova koje treba nazidati! –

Tako je govorio Zaratustra.

O uzvišenima

Mirno je dno moga mora: ko bi mislio da se u njemu kriju šaljiva čudovišta!

Nepokolebljiva je moja dubina: ali se ona blista od zagonetki, i smehova, što po njoj
plivaju. Video sam danas jednog od uzvišenih, jednog od svečanih, jednog pokajnika

duhom o kako se moja duša smejala njegovoj ružnoći. S uzdignutim prsima, i kao oni
koji zadržavaju dah: tako je stajao uzvišeniji preda mnom, i bez reči: Sa njega su visile

gadne istine, njegov plen, a odelo mu je bilo sve poderano; video sam i mnogo trnja na

njemu – ali ruže nijedne ne videh. Još se nije naučio smehu, niti lepoti. Namršten vratio