Page 67 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

kažem priču o najvećim stvarima: – a ovako ostade mi eto najveća moja priča nekazana u

udovima! Nekazana, i neiskupljena, ostade mi moja najveća nada! I pomeriše mi sva
priviđenja, i sve utehe moje mladosti! Kako sam mogao to podneti? Kako sam mogao

odbolovati i preboleti takve rane? Kako je mogla moja duša da se uzdigne opet iz tih
grobova? Da, ima na meni nešto neodoljivo, nepogrebivo, nešto što krši stene: to nešto je

moja volja. Ćuteći, i nepromenljiva kroči ona kroz godine. Svojim hodom a mojim

nogama hoće da ide, moja stara volja; tvrdoga je srca njena ćud, i neranjiva. Samo na peti
svojoj ja sam neranjiv. Tu si još uvek ti, i uvek ista, strpljivosti prepuna! Uvek još

probijaš sebi puta kroz sve grobove! U tebi još živi i ono što nije iskupljeno od moje
mladosti; kao život, i kao mladost, sediš ti tu puna nade na surim ruševinama grobova.

Da, još si mi ti rušilac sviju grobova: Slava tebi, voljo moja! A samo gde je grabova ima i

uskrsnuća. –

Tako je govorio Zaratustra.

O samoprevladavanju

»Voljom za istinom« zovete, vi najmudriji, ono što vas goni i što vas raspaljuje?
Voljom koja bi htela da može da zamisli sve što postoji: tako zovem ja volju vašu! Vi

biste sve što postoji tek da načinite da se može zamisliti, jer vi sumnjate, u opravdanu

nepoverenju, da li se već zamišlja. Ili će vam se pokoriti, ili ćete ga pokoriti! Tako hoće
vaša volja. Treba da postane uglađeno, i duhu podložno, kao ogledalo njegovo, i odsjaj

njegov. U tome je sva vaša volja, vi najmudriji, vaša volja za moći; pa i onda kad
govorite o dobru i zlu, i o precenjivanju vrednosti. Hteli biste tek da stvorite svet pred

kojim biste mogli klečati: to vam je vaša zadnja nada, i zanos koji vas opija. Nemudri,

medutim puk, – on je kao reka niz koju dalje plovi čun: a u čunu smestile se svečano, i
kukuljicima zakrivene, odredbe vrednosti. Vi ste svoju volju i svoje vrednosti položili na

tok postanja; a staru jednu, volja za moći otkrio sam ja u onome što smatra puk dobrim i
zlim. To ste vi, najmudriji, posadili te goste u taj čun, i iskitili ih bljeskom, i gordim

imenima, – vi, i vaša gospodarska volja! A reka nosi dalje vaš čun: mora da ga nosi. Ništa

ne mari što se talas odbijajući penuša, i gnevno juriša protiv krmi! Nije reka vaša