Page 65 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

pravo, – zar se to meni tako u lice kazuje! Nego de, govori sad već i o toj tvojoj

mudrosti!« Ah, i ti tada otvori opet oči svoje, ljubljeni živote! I učini mi se opet da padam
u bezdan. – Tako je pevao Zaratustra. A kad se svrši igra, i devojčice se raziđoše, posta

sumoran. »Sunce je davno već selo, reče najzad; livada je orošena večernjom rosom, iz
šume bije hladovina. Nešto nepoznato je oko mene, i gleda me zamišljeno. Šta! Zar si ti

još u životu, Zaratustra? Zašto? Čemu? Čime? Kamo? Gde? Kako? Zar nije ludost, biti

još u životu? – Ah, prijatelji moji, to iz mene veče tako pita. Oprostite mi moju
sumornost! Dode veče: oprostite mi što veče dode!«

Tako je govorio Zaratustra.

Pesma nad grobovima

»Onamo je ostrvo grobova, daleko od sveta; onamo su i grobovi moje mladosti.
Onamo ću odneti i večno zeleni venac života.« Tako razmislivši u srcu svom, prevezao

sam se preko mora. – O vi, priviđenja i snovi moje mladosti! O, svi vi ljubavni pogledi,
božanstveni trenuci! Kako mi brzo pomreste! Ja vas se spominjem danas kao da se

spominjem svojih pokojnika. Sa vaše strane, najdraži moji pokojnici, dolazi mi sladak
zadah, koji krâvi srce, i mami suze na oči. Odista, on uzbuđuje i raskravljuje srce

usamljenome morskom putniku. Još uvek ja sam najbogatiji, i najdostojniji zavisti – za

koji sam najusamljeniji! Jer ja sam vas imao, i ja sam još vaš: da li su ikome, recite
padale u krilo sa drvetâ tako rumene jabuke kao meni?Još sam uvek ja carstvo i naslednik

vaše ljubavi, i vaš spomen čini da cvate u meni mnogobrojne vrline divljake, o vi koji ste
mi najdraži! Ah, mi besmo stvoreni da ostanemo jedno kraj drugog, vi bajna neznana

čudesa; vi niste prilazili k meni, i k mojoj strasnoj želji, kao bojažljive ptičice – ne, već

kao što prilaze rastuženi rastuženome! Da, stvorene za vrednost, kao i ja, i za nežnost u
Večnostima, ja vas moram pomenuti sada po neveri vašoj, vi božanstveni pogledi i

trenuci: drugoga imena još ne naučih. Odista, prebrzo mi pomreste, begunci moji! Ali, ne
pobegoste vi od mene, niti pobegoh ja od vas: nevini smo mi jedno drugom u svome

neverstvu. Da bi mene ubili, zaklaše vas, ptice pevačice mojih nada! Da, na vas je, mili

moji, pakost odapinjala svoje strele – da bi pogodila moje srce! I pogodila je! Ta vi mi