Page 66 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

beste najrođeniji, najlepše što imam, i što me obuzima: i zato moradoste umreti tako

mladi, i tako pre vremena! Pustili su strelu onamo gde će me najjače pogoditi: na vas, čija
je put kao paper meka, ili, još pre, kao osmeh koji se gubi u oku! Ja ću ovako progovoriti

mojim dušmanima: šta je sav pokolj medu ljudima naspram ovog što ste meni učinili!
Veće ste mi zlo učinili nego što je sav pokolj među ljudima; uzeste mi ono što se ne može

naknaditi: – to ja vama kažem, dušmani moji! Ta ubiste mi priviđenja, i najdraža čudesa

moje mladosti! Oduzeste mi moje drugove blažene sablasti. Njihovoj uspomeni
posvećujem ovaj venac, i ovu kletvu. Ovu kletvu vama, dušmani moji! Pokratiste mi

moju večitost, kao što se tvrda gruda zemlje rasprsne u hladnoj noći! Jedva je sagledah,
kao iskru u božijim očima, – svega jedan tren! Evo šta reče jednom u čas dobar moja

čistota: »božanska neka su sva bića«. A vi me tada napadoste nečistim avetinjama; o, u

nepovrat pobeže tako onaj dobri čas! »Svi dani neka su za me sveti« – tako je zborila
nekad mudrost moje mladosti: odista, zbor jedne nasmejane mudrosti! A vi mi, dušmani,

ukradoste tada moje noći, i prodadoste ih za besanu patnju: o, u nepovrat pobeže tako ona
nasmejana mudrost! Bejah jednom željan povoljnog proročanstva iz leta ptičjeg: a vi mi

tada prevedoste preko staze gadnu sovuljagu, neman jednu. O, u nepovrat pobeže tako
moja nežna želja! Zavetovah se jednom da ću se odreći svakog gađenja: a vi mi tada

pretvoriste sve moje bliske i najbliže, u gnojave čireve. O, u nepovrat pobeže tako moj

blagorodni zavet! Iđah nekad kao slepac, blaženim stazama: a vi tada baciste nečisti na
put slepomu: i sada su mu odvratne nekadašnje staze za slepce. I kad činjah ono što mi

najteže padaše, i slavljah pobedu svojih savlađivanja: tada učiniste vi da oni koji su me
voleli viču kao da im nanosim najveću bol. Zaista, to vam beše oduvek vaš posao: da mi

zagorčate moj najslađi med, i trud mojih najboljih pčela. Mojoj ste samilosti slali uvek
najdrskije prosjake; k mome ste sažaljenju gurali uvek neizlečive bestidnike. Tako ste

vređali moje vrline u veri njihovoj. A kad sam još i najsvetije što sam imao prineo na

žrtvu: brže bolje stavila je uza me vaša »pobožnost« svoje sočnije darove: tad, u obilju
vašega soka, udavilo se i ono što mi je bilo najsvetije. Jednom sam hteo igrati kao što još

nikad igrao nisam: hteo sam igrati preko svih nebesa. A vi mi tada zavedoste moga

najmilijeg pevača. I on zasvira jednu strašnu, sumornu pesmu, o, duvao mi je u uši kao
kakav mutan rog! Pevaču ubico, oruđe pakosti, najneviniji u svemu! Bejah već spreman

za najlepšu igru: i ti mi tad zvucima tvojim ubi moje ushićenje! U igri tek umem da