Page 64 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

ja sam prijatelj devojčicama. Ja branim boga pred đavolom: jer đavo je duh težine. Kako

bih ja, lakokrile, mogao biti nesklon božanskom plesu? Ili nožicama devojačkim sa
nežnim člančićima? Ja jesam doduše šuma, i noć mračnih drveta: ali, ko se ne plaši moga

mraka taj će naći senice od ruža pod mojim čempresima. A naći će i maloga boga što ga
devojke najviše vole: naći će ga gde leži uz izvor, mirno, sa sklopljenim očima. Zaista,

zaspao mi je posred bela dana, danguba jedna! Predugo je vijao leptirove! Ne srdite se na

me, lepe igračice, što ću maloga boga udariti malo prutom! Vikaće iz sveg grla, i plakaće,
– ali smešan je još i kad plače! I onda neka vas sa suzama u očima pozove na igru; a ja ću

sam zapevati jednu pesmu uz njegovu igru. Jednu pesmu uz igru, i ujedno podsmevku
duhu težine, mome najvišemu velikomoćnomu đavolu, za kojeg kažu da je »gospodar

sveta«. Evo pesme što ju je Zaratustra pevao, dok je Kupidon skupa s devojčicama

plesao: U tvoje sam oko nedavna zagledao, živote! I učini mi se da padam u bezdan. Ali
me ti izvuče na zlatnoj udici, i smejao si mi se sa podsmehom kad sam te nazvao

bezdnom. »Tako to govore ribe, rekao si; čemu one ne mogu doći na dno, to je bezdno. A
uistini ja sam samo promenljiv, i divalj i u svemu žena; i to ne žena puna vrlina. Iako me

vi ljudi nazivate 'dubinom' ili 'vernošću' 'večnom' i 'tajanstvenom'. Vi ljudi pridajete nam
uvek svoje sopstvene vrline, – o, vi puni vrlina!« I on se smejaše nevernim smehom, ali,

ja mu ne verujem nikad, ni njegovom smehu, kad sam sebe ruži. A kada sam u četiri oka

govorio sa svojom divljom mudrošću, reče mi ona srdito: »Ti hoćeš, ti želiš, ti voliš, i
samo zato ti uznosiš život!« Malo ti ne odgovorih pakosno, i. ne rekoh njoj srditoj istinu

u oči; a mudrosti se ne može odgovoriti pakosnije nego kad joj se »kaže istina u oči«. Jer
tako stoje stvari među nama trima. Iz dna duše volim život samo – i, odista, ponajvećma,

onda kada ga mrzim Što sam naklonjen mudrosti, često i odviše: to je stoga što me
podseća premnogo na život! Ona ima iste oči, isti smeh, pa čak i isti pozlaćeni prut za

pecanje: šta ću, kad su oboje tako slični? A kad me jednom život zapita: Šta je to,

mudrost? – odgovorih mu živo: »Ah da, mudrost! Žedni se za njom, i ne nasiti se, gleda
se kroz veo, hvata se mrežama. Je li lepa? Šta ja znam! Ali pokušavaju da pecaju njome i

najmatorije šarane. Promenljiva je, i prkosna; često sam je viđao kako se ugrize u usnu, i

kako naopako provlači češalj kroz kosu. Možda je pakosna i lažna, i žena u svemu; ali
kad govori loše o sebi samoj tada je baš najzanosnija.« Kad sam to rekao životu, nasmeja

se on prkosno, i zatvori oči. »O kome ti to govoriš? reče, zacelo o meni? Sve da i imaš