Page 63 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

onima kojima svetlim, hteo bih da poharam one kojima delim. – tako me mori glad za

pakošću. Hoću da povučem ruku kad joj se druga ruka već pruža nasusret; oklevam, kao
što okleva vodopad, još u padanju: – tako me mori glad za pakošću. Na takvu osvetu

smišlja moje obilje: takva podlost izvire iz moje osame. Moja sreća u davanju zamrla je
dajući, moja se vrlina zasitila sebe same u svome obilju! Onaj koji uvek daje, u opasnosti

je da izgubi stid; u onoga koji uvek udeljuje, ruka i srce otvrdnu od samog deljenja. Moje

se oko ne preliva više stidom onih što mole: moja je ruka otežala odviše za drhtave ruke
što se pune. Kuda je nestalo suze iz moga oka, i milosti iz moga srca? O, da osame sviju

koji udeljuju! O, da nemog ćutanja sviju koji sijaju! Mnoga sunca kruže u pustome
prostoru: za sve što je mračno govore ona svojom svetlošću, – za mene ćute. To je

neprijateljstvo svetlosti prema onom što sjaji: nemilosrdno ide ona svojim putevima.

Nemilosrdno u dnu srca prema onom što sjaji, hladno prema suncima, – tako ide svojim
putem svako sunce. Kao oluje preleću sunca svoje puteve, takav je njihov hod. Ona idu

za svojom neumoljivom voljom, to je njihova hladnoća. O, tek vi, vi tamni i mračni kao
noć, tek vi stvarate toplotu iz onog što sjaji! O, tek vi napajate se, i krepite, mlekom iz

vimena svetlosti! Ah, led je oko mene, i moja će ruka izgoreti od leda! Ah, žeđ je u meni,
koja čezne i vene za vašom žeđu! Noć je: o, što moram da svetlim! I što moram da sam

žeđ za noći! I osama! Noć je: iz mene, kao iz vrela, izbija želja, – hteo bih da

progovorim. Noć je: čuj kako glasno žubore sad potoci i vodoskoci. A i moja je duša
vodoskok koji žubori. Noć je: sad se bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i moja je dusa

ljubavna pesma zaljubljenoga. –

Tako je govorio Zaratustra.

Pesma uz igru

Jedne večeri išao je Zaratustra sa svojim učenicima kroz šumu; pa kako je pošao

da potraži vrelo, izađe odjedared na jednu zelenu livadu, koju je tiho okruživalo drveće i
žbunje: po livadi su igrale devojke. Čim devojke ugledaše Zaratustru, prestadoše igrati;

ali im Zaratustra priđe pozdravljajući ih ljubazno rukom, i progovori im ovako: »Ne

prekidajte igru, ljupke devojcice. Nisam ja došao da kvarim igru krivo vas pogledajući, –