Page 62 - Friedrich Nietzsche - Tako je govorio Zaratustra

niste usudili da bacite svoj duh u jamu punu leda: niste sami dovoljno topli za to! zato ne

poznajete ni uživanja što ih pruža hladnoća njegova. Uvek, i u svemu, odviše se drugarski
držite prema duhu; od mudrosti gradili ste često sklonište, i bolnicu za loše pesnike. Vi

niste orlovi: stog i ne osetiste sreće od straha u duhu. Ako nije ptica neka ne seda blizu
provalija. Vi ste mlaki: a hladno je svako duboko saznanje. Hladna kao led su

najunutrašnjija vrela duha: prava slast za tople ruke, i za one koji rade. Dostojanstveno

stojite vi, i kruto, i s pravim leđima, vi slavni mudraci! – vas ne povija jak vetar, niti jaka
volja. Zar još nikad ne videste kako morem brodi jedro zaobljeno i nadahnuto, i drhćući

pred silinom vetrovom? Kao to jedro, drhćući pred silinom duha, brodi morem moja
mudrost – moja divlja mudrost! Nego, vi služitelji pučine, vi slavni mudraci, – otkud

biste i mogli vi sa mnom ići.

Tako je govorio Zaratustra.

Pesma u noći

Noć je: čuj kako glasno žubore sad potoci, i vodoskoci. A i duša je moja

vodoskok koji žubori. Noć je: sad se tek bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i duša je
moja ljubavna pesma zaljubljenoga. Nešto nezasićeno, nezasitljivo, na dnu je moje duše;

i hoće da progovori. Silna žudnja za ljubavlju nakupila se u meni, i progovara jezikom

ljubavi. Ja sam svetlost: o, kad bih bio noć! Ali u tome i jeste moja osamljenost, što sam
okružen svetlošću. O, kad bih bio taman, i mračan kao noć! Kako bih sisajući ležao na

grudima svetlosti! I još bih i vas blagosiljao, vi sitne zvezdice, i svetlaci na nebu! – i bio
bih blažen s vašeg treperenja. Ali ja živim u svom sopstvenom sjaju, ja upijam ponovo u

sebe plamenove koji iz mene biju. Ja ne znam za sreću onoga koji uzima; a često sam

sanjao da je još veće blaženstvo ukrasti nego uzeti. U tome je moja sirotinja, što se moja
ruka nikad ne odmara od davanja; u tome je moja zavist, što vidim oči koje čekaju, i

gledam u noći čežnjom obasjane. O da zla udesa sviju koji udeljuju! O da pomračenja
moga sunca! O da čežnje za čeznućem! O da grdne gladi posred sitosti! Oni primaju od

mene; ali zar ja dodirujem time dušu njihovu? Provalija zija između davanja i primanja; a

najmanju provaliju treba preći najposle. Glad niče iz moje lepote: hteo bih da zadam bola